Muke na putu samospoznaje (ili kada vam ne odgovara istina :))
„ Pokazaću ti moje laži,
davno naučene, sažvakane, ishabane…
Zvuče tako istinite. „
Sedim u sopstvenom haosu misli i sve u meni je uzburkano i odzvanja Istina,
Istina to je put, rešenje, svetinja.
Umornog uma, mutnog osećaja, pitanje se prolama: „ Šta je istina?“
Svako ima svoju, pa onda mora da postoji i moja, sveta, autentična istina. Ona ogoljena iskra bića, zatrpana svim sumornim lažima, ovog sveta.
I ja postajem heroj, ponosno uzdignute glave, krećem u borbu. Želim da se izborim za istinu i ona će me osloboditi. Bijem svoje bitke, trudim se, ispaljujem iskrene reči u druge, ne odustajem, stojim na polju dok se drugi okreću od mene, dok se slivaju laži kao potoci krvi i smrde na užegle predrasude, lažne osmehe, usiljene fraze pristojnosti, teku potoci ambicija, naučenih dostignuća, sažvakanih lekcija i sve se mulja u odvratnosti civilizacije i manipulacije.
Dišem i nije mi lakše. Nešto me izjeda, u meni se sve odranja. Nemoguće da je istina usamljenost, samoća!
Tada kreću da se kikoću sve one laži u meni, sve samoobmane, sve ono što su me naučili i zapazili da sam JA, sve moje samoosude.
Čini mi se da će me baš taj bahati kikot i ubiti, da ću sa njime nestati, jer ako ga ućutkam, neće ništa ostati, neće ni mene biti.
Sada sve one bitke sa drugima izgledaju kao dašak vetra, laka maštanja.
Ostaje samo bol i usamljenost nestanka. Kako svesno poželeti umreti u sebi, jer ja sam jedini izvor sopstvenog podsmeha, ograničenja, jadnih izgovora, lažnih predstava.
Šapućem molitvu, ali ne verujem, nema mi spasa i kako da se molim Bogu kada sam još uvek JA sebi bitnija, opipljivija, realnija.
Raširenih zenica, poražena spoznajom, shvatam da nema povratka i prosto mi se povraća od uloge radoznale, heroja, tragaoca, pa gde je sad to oslobođenje, mir, spokoj, sloboda???
Iz muke, javlja se uzvišena hrabrost da se završi sa svime, da se ubije sve ono sto sam JA, sve ono što me čini odvojenom, posebnom, uzvišenom, ali to je momenat, a život je potraga i momenat je laž, a istina zahteva delić večnosti.
Ne, ja nisam dostojna.
Nisam ni moćna, ni posebna, ni uzvišena. JA sam poražena sopstvenim mehanizmima, automatizmima, lažima. I sve to nije čak ni moje, obrasci ponavljanja, to su naučena sećanja.
Gde je tu ljubav, ispunjenost, smisao, svraha? Bože, šta je poenta?
Potpuno slomljena, poražena, preneražena, čujem u sebi, to je istina….Nemoj me bojiti dramom i bolom, ja sam samo početak, sada znaš šta nisi, sad se možeš lagano, slobodno izgraditi na mojim ruševinama. Neka to bude samo tvoja kreacija. Ja jesam prvi izbor, prva milost Univerzuma.
Imaj i ti milosti prema sebi, vreme je lažna tvorevina. Ti si bezvremena, potrebno je tren ili godina, znaj uvek imaš vremena.
Posmatraj život, sebe, bez suda, videćeš to je istinska čarolija. Tu sve diše, odmotava se, namešta za čuda. Svaki momenat je čudesan, svaki je pravi, samo ima pogrešnog čoveka.
Posmatraj, diši, piši, ne unapređuj, ne osuđuj, ne kontroliši, ne žuri, ne strepi, to su tvoji putokazi, tako ćeš se desiti.
Postaćeš deo sveta, života. Ispunićeš svet sobom, sebe svetom i za tebe on neće biti tamnica.
Ja ću te voditi, bez oklevanja i onda kad patiš i onda kad si srećna znaj da to nije kraj, samo misao, osećaj. Ti si sve, ti si život, ti si ono neopisivo, čudesno, dogođeno.
Nemoj se mučiti, roptati, posmatraj me kroz sebe, kroz dušu, misli, krvotok, pokret, dah i sve će se desiti, već se desilo , samo ćes spoznati.
Istina. Početak i kraj, prožimam te, ja sam ti, ti si ja.
I ne boj se, ja sam uvek samo tvoj izbor.
Neizvesno, izvesna ja sam istina, mogućnost za život van naučenih okvira!
Ksenija Popov
