Crkva posvećena svetoj Petki Trnovoj u vranjskom naselju Tulbe, pored Vranjske reke, prema predanju sagrađena je u Vranju u 13. veku. Kad su Turci osvojili Srbiju, crkva je porušena, jer su se kasnije u tom delu varoši naselili age i begovi. Odlučili su da podignu džamiju na zidinama pravoslavne bogomolje. Predanje kaže da što bi danju sagradili, noću bi se srušilo. Jedan od viđenijih Turaka predložio je da se u zidine utisne znak u obliku krsta i da vide šta će se desiti. Utisnuli su krst u zid i od tada se ništa nije srušilo. Sagradili su džamiju koja se do dana današnjeg kod Vranjanaca naziva Krstata džamija.
Nakon oslobođenja od Turaka 1878. godine srpski vojnici i ustanici srušili su Krstatu džamiju. Nije prošlo dugo vremena, jer je narod na poklonjenje i po isceliteljstvo dolazio i na ruševine, na temeljima porušene džamije sagrađena je omanja crkvica Sveta Petka Trnova. Iako se služba vrši svakog četvrtka i petka u toku godine, a hramovna slava je 8. avgusta, ipak, najveća posećenost, jedinstvena u pravoslavnom svetu, jeste na Veliki petak.
Priča se, da je tako ostalo još iz vremena dok smo bili pod Turcima. Njihov praznični dan je petak, a naši su tada taj dan koristili za zadušnice i odlazak u tadašnju džamiju po isceliteljsku moć svoje nekadašnje crkvice, a sve rezonujući da ih Turci neće dirati. Na Veliki petak Turci nisu branili nikom da uđe i pomoli se svom bogu u dvorištu. U nju su po isceliteljstvo dolazili ljudi svih vera: pravoslavci, muslimani, Jevreji i katolici, od Niša, do Vranja, pa preko Kosova i Metohije do Makedonije. Naravno i vernici iz severne Grčke i jugoistočne Bugarske. Predanja kažu da je u to vreme u dvorištu džamije bio jedan direk i klesan kamen u obliku ploče. Svi vernici su celivali taj direk i nakratko sedali na kamen. Smatra se da je tu Bog darivao blagodet za razna isceljenja. – Stariji Vranjanci su pričali da je pored direka u tadašnjoj džamiji bio stepenik pomoću koga se silazilo u malu ukopanu prostoriju sa krstom i izvorom vode. Krst su celivali vernici svih vera, a voda se pila, zahvatala u testije i nosila kući – ističe jedan od vernika.
Prema predanju u zidine crkve ugrađen je deo moštiju nekog od svetaca još u ranom srednjem veku. Ono što se pretpostavlja to je da je od crkve koja je pretvorena u džamiju ostao netaknut jedan deo zida. Narod veruje da taj zid održava čudotvornu moć crkve kroz vekove.
Hodočašće u crkvu Svete Petke Trnove nikad nije prestajalo, od vremena pod Turcima, u vremenu komunizma, pa do danas. Jedan od radnika u ovoj crkvi ispričao je da ljudi ovde donose i ostavljaju razne stvari. Jedni za ozdravljenje svojih najbližnjih, a drugi za zdravlje ukućana. Najviše se donose košulje, peškiri, marame i čarape. Potom, donose se darovi poput zejtina i jaja. Retko da ko ne donese flašu zejtina. Vernici se obavezno umiju i popiju vode sa manastirske česme, jer se veruje da je lekovita i čudotvorna. – Pomaže boljem vidu, a leči i druge bolesti uz molitvu i pridržavanje božjih pravila. Nakon toga se pale sveće za žive i mrtve i izlazi iz crkvice. Sve to ide ukrug, u savršenom miru i tišini da se oseća božja blagodet – priča jedna od vernica.
Predanje kaže da se u tursko vreme u nekoj bogatoj srpskoj porodici u Prizrenu razboleo sin jedinac. Posetili su tadašnjeg vladiku i zamolili za pomoć. Vladika ih je posavetovao da sina konjem prebace do Vranja gde postoji sveto mesto blizu Belog mosta, da poljube direk u dvorištu i da mladić leži duže vreme na kamenu. Roditelji su poslušali vladiku i odveli sina u Vranje. Našli su sveto mesto, poljubio je direk, legao na kamen iznuren i zaspao. Uplašili su se da će im umreti pred očima. Nakon dva sata spavanja digao se i potpuno zdrav prozborio: „Majko, daj da se napijem vode“. Doveli su ga do izvora, napio se vode i viknuo: „Ja, ozdraveh, bogu hvala“!
