“𝑰𝒔𝒕𝒐 𝒋𝒆 𝒑𝒆𝒗𝒂𝒕𝒊 𝒊 𝒖𝒎𝒊𝒓𝒂𝒕𝒊”, 𝑩𝒓𝒂𝒏𝒌𝒐 𝑴𝒊𝒍𝒋𝒌𝒐𝒗𝒊ć
Po najopštijim kategorijama, stvaralac je čak i onda kada pesme opisuju trenutna lična stanja i doživljaje. Po tome je ova poezija sasvim u duhu (post) modernog senzibiliteta i promišljanja sveta, sveta u odsustvu Boga, sveta pukih fizičkih granica i međa našeg bivanja, naše zatečenosti u svetu, otuđenja, ali istovremeno i nekakve naše nedužnosti u svemu tome. Jednostavno mi nismo zaslužili to što smo zaslužili i u čemu smo se obreli.
Čitajući pojedine pesme Milovana Kljajevića , dolazile su mi na pamet asocijacije sa Popinom zbirkom “ Kora ” , ciklus “ Spisak”, apsurdnim junacima Kafke i Kamija. Kod ovog pesnika „ I Mjesec je sinoć zaurlao , a stihovi će se katkad eksperimentalno vizuelno polarizovati oko ose simetrije na štampanoj stranici .
𝑫𝒐𝒌 𝒕𝒓𝒂ž𝒊š 𝒔𝒑𝒐𝒛𝒏𝒂𝒋𝒆 𝒖𝒏𝒊𝒗𝒆𝒓𝒛𝒖𝒎𝒂
𝑫𝒂 𝒖𝒌𝒓𝒐𝒕𝒊š 𝒕𝒐𝒌 𝒗𝒓𝒆𝒎𝒆𝒏𝒂
𝑵𝒆 𝒃𝒊 𝒍𝒊 𝒖𝒉𝒗𝒂𝒕𝒊𝒐 𝒏𝒆𝒔𝒉𝒗𝒂𝒕𝒍𝒋𝒊𝒗𝒐
𝑰 𝒔𝒉𝒗𝒂𝒕𝒊𝒐 𝒏𝒆𝒖𝒉𝒗𝒂𝒕𝒍𝒋𝒊𝒗𝒐.
Njegovi ljudi nikada ne zalutaju , jer su već donekle upoznali ništavilo. U poeziji , poput ove , ima tragova pobune čoveka izvan standarda , ali i tragova romantizma i mekog sumatraizma besmtrnog Crnjanskog. Dramski elementi koje čine i pričinjavaju otrovni i istovremeno lekoviti stihovi pesnika, drama su čoveka zarobljenog i neuspravljenog, po ko zna koji put u našoj istoriji.
𝑵𝒊𝒔𝒂𝒎 𝒔𝒆 𝒑𝒓𝒐𝒃𝒖𝒅𝒊𝒐
𝑵𝒆 𝒛𝒏𝒂𝒎 𝒅𝒂 𝒍𝒊 𝒔𝒂𝒏𝒋𝒂𝒎
𝑵𝒊𝒕𝒊 𝒎𝒐𝒓𝒂𝒎 𝒛𝒏𝒂𝒕𝒊
𝒁𝒏𝒂𝒎 š𝒕𝒐 𝒕𝒓𝒆𝒃𝒂
𝑫𝒂 𝒎𝒊𝒔𝒍𝒊𝒎 𝒅𝒂 𝒛𝒏𝒂𝒎
𝑫𝒐𝒗𝒐𝒍𝒋𝒏𝒐 𝒋𝒆 𝒎𝒆𝒏𝒊 𝒔𝒗𝒆𝒈𝒂
Milovanove pesme ne pate od suvišne elokvencije načitanog autora. Zadržavaju dozu elegancije u prosuđivanju sveta i našem udesu u njemu. Kao da ovaj pesnik želi reći : ako ovaj svet nije baš naš, neka takve (naše) budu pesme i tragovi koje ostavljamo-ili, neka ni one ne budu baš sto posto naše, ko zna…
Svakako jedna od najboljih pesama u knjizi jeste pesma 𝐎š𝐭𝐫𝐢𝐜𝐚,
𝑨𝒑𝒐𝒌𝒂𝒍𝒊𝒑𝒕𝒊č𝒏𝒐 𝒔𝒕𝒆𝒏𝒋𝒂𝒏𝒋𝒆 𝒅𝒖š𝒂
𝑲𝒐𝒋𝒆 𝒋𝒖𝒓𝒆 𝒛𝒂 𝒔𝒎𝒊𝒔𝒍𝒐𝒎
𝑵𝒆 𝒃𝒊 𝒍𝒊 𝒖𝒃𝒓𝒂𝒍𝒆
𝑱𝒐š 𝒋𝒆𝒅𝒂𝒏 𝒏𝒐𝒗𝒊 𝒅𝒂𝒏
𝑲𝒍𝒂𝒏𝒋𝒂𝒋𝒖 𝒔𝒆 𝒅𝒓𝒗𝒆𝒕𝒖
𝑺𝒂 𝒌𝒍𝒊𝒏𝒐𝒎 𝒖 𝒈𝒍𝒂𝒗𝒊.
Zanimljiva mi je pesma „I luzionist u nasmejanoj stranici“. Pojedine pesme su personifikovane , dakle oživljene kao bića kojima se pesnik obraća kao „ Zub”
Pesme Milovana Kljajevića imaju tendenciju da zadrže izvesnu komiku lirske situacije ( npr. pesma „Vesela cesta “).
Milovan je pokazao da ima smelosti da se uhvati u koštac sa klasičnim-klasičnim i klasičnim-modernim temama našeg pesništva na jedan svež način. Ne pokazuje ustuk od ljubavnih tema i dijaloga, balansira između hermetičnog i eksplicitnog. U tom smislu,ostaje otvoreno pred kakvim će se novim izazovima pesnik naći, a zajedno sa njim i njegovi čitaoci.
𝐍𝐚 𝐁𝐚𝐝𝐧𝐣𝐞 𝐯𝐞č𝐞, 𝐥𝐞𝐭𝐚 𝐆𝐨𝐬𝐩𝐨𝐝𝐧𝐣𝐞𝐠 𝟐𝟎𝟐𝟐.
𝐒 𝐩𝐨š𝐭𝐨𝐯𝐚𝐧𝐣𝐞𝐦 𝐚𝐮𝐭𝐨𝐫𝐮
𝐌𝐚𝐫𝐢𝐨 𝐁𝐚𝐝𝐣𝐮𝐤, 𝐩𝐫𝐨𝐟𝐞𝐬𝐨𝐫 𝐬𝐫𝐩𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐣𝐞𝐳𝐢𝐤𝐚 𝐢 𝐤𝐧𝐣𝐢ž𝐞𝐯𝐧𝐨𝐬𝐭𝐢 𝐢 𝐝𝐨𝐤𝐭𝐨𝐫𝐚𝐧𝐭 𝐧𝐚 𝐅𝐢𝐥𝐨𝐥𝐨š𝐤𝐨𝐦 𝐟𝐚𝐤𝐮𝐥𝐭𝐞𝐭𝐮 𝐮 𝐁𝐞𝐨𝐠𝐫𝐚𝐝𝐮
