Možda me opet sretneš
i ja
samo na trenutak
zadrhtim i
poželim
da te poljubim u oko
željna tvog celog bića
kao one julske večeri
koje je mirisala na kokos
i vrelinu tela na pesku
I izazovem te
bezobrezno
spuštenom bretelom
i poljupcima
u adamovu jabučicu
Šapnem ti
koliko čeznem
za mirisom lipa
na pločnku
jednog nepoznatog grada
gde sam znala
da ćeš me čekati
Možda me opet sretneš
pa te nateram
da se podsetiš
oble linije tela
jedne večite devojčice
i poetese
i ispričam ti ponovo
svoje snove
to koliko volim
dodir tvog jezika
na vratu
i velika platna
davnih impresionista
da sam ti ostala
dužna
jedan latino ples
crven kao strast
Možda me opet sretneš
pa se prepune
sve čakre
moje i tvoje privlačnosti
kao pepeljara
na stolu
neke zadimljene
kafane
u kojoj pijan
recituješ stihove
Možda me opet sretneš
a ja odglumim da te ne znam
i napravim se
da te nisam videla
i nisam umirala
na hiljade puta
topeći se
pod vrhovima
tvojih prstiju
Možda me sretneš
i pored mene prođeš
nemarno
kao rukom kroz svoju
neurednu kosu
i ova surova planeta
nastavi da postoji
a ja priznam sebi
koliko pamtim
onaj jul
kada sam te imala
po poslednji put
u ovom životu
i tiho se ponadam
da si srećan
iako više
nisi moj.
