Sigurno ste bar jednom rekli (verovatno u sebi) da ćete dići ruke od svega i otići na put oko sveta, ali malo ko se zaista usudi na takav poduhvat. Treba biti spreman na razne avanture, (ne)prijatnosti, poznanstva, susrete sa opasnim bićima, nevreme, bolesti… a da ne pominjemo nostalgiju i sve one momente kad bi nam nedostajali članovi porodice i prijatelji. Za takvo putovanje, složićemo se, potrebna je svojevrsna hrabrost.
Kristina Bogosavljević rođena je u Petrovcu gde je i odrasla, provela detinjstvo i tinejdžerske dane. Ova mlada dama oduvek je volela da putuje, pa ju je ta ljubav odvela i do studija turizma.
Međutim, Kristina je shvatila da se „prava avantura ne može tražiti u nuđenju avanture drugim ljudima“ ako prethodno ne iskusite svoju. Zato je rešila da se, najpre metaforički, otisne i „otplovi“ u beli svet.
Danas se Kristina nalazi na putu oko sveta, a za portal Dnevno.rs otkrila nam je zanimljive detalje o svojoj avanturi.
- Kako ste se odlučili na to da putujete oko sveta? Mnogi o tome maštaju, ali retko ko ima petlju da se odvaži na takav poduhvat.
Kako to obično biva, avantura i onaj koji je traži – nađu se. Tako sam dobrim vetrom nošena i stigla na ostrvo o kojem sam godinama sanjala – na Santorini. I zvuči kao san. Tamo sam sticajem različitih okolnosti koje su me vodile ka „pravim“ ljudima počela da se bavim „sailingom“. Na Santorini sam dolazila i vraćala se dugi niz godina, te je on ujedno postao i moj dom i povezanost sa tim ostrvom nikada neće nestati. Ubrzo se rodila želja da obiđem i druga ostrva. Počela sam da radim za drugu kompaniju kao posada na katamaranu. Obilazili smo Egejsko more i njegova ostrva, živeli i radili na brodu, spavali u različitim lukama ili usidreni negde izvan. Plovili smo dve godine. Na moru sve zavisi od toga kakvi vetrovi duvaju, baš kao i u životu.
Na jednim od tih putovanja upoznala sam ljude iz moje sadašnje kompanije. Oni su mi ponudili nešto što nisam mogla da odbijem. Ponudu da kao njihova posada, bez žurbe, za 2, 3, 4 godine, na 18 metara dugoj jahti preplovimo svet. Avantura je dobila novi zalet. I evo me sada tu, da posvedočim da snovi mogu postati stvarnost samo ako si hrabar i ako dovoljno veruješ.
- Kako su reagovali vaši bližnji kada ste im rekli da idete na plovidbu oko sveta?
Ljudima kojima sam okružena je pre svega bitno da budem srećna, tako su nekako i prihvatili činjenicu da me neće viđati tako često. Zahvaljujući današnjim mogućnostima komuniciranja osećaj udaljenosti je manji, a tu su i društvene mreže na kojima se uvek podeli neki status ili fotografija, tako da svi manje-više imaju predstavu gde sam i kako živim. To osećaj nedostajanja ne čini manjim, ali je malo lakše dočekati trenutak kad zagrliš one koje voliš.
- Ljudi koji putuju oko sveta uglavnom biraju različite vidove transporta, ali Vi ste se odlučili baš za plovidbu – zašto? Koliko je teško ploviti i da li sami upravljate katamaranom?
Plovidba je moj način. Neko to radi biciklom, neko kamp prikolicom, ja sam se odlučila za brod, još davno, dok nisam znala ili sam duboko u sebi nazirala da ću se zaista „otisnuti u beli svet.“ Neki načini su jednostavno vaši i nije uvek lako to objasniti. Ja sam mornarka i to je to. Brod je već dugo moja kuća.
Naravno, nije uvek lako, već pomenuh da na moru sve zavisi od vetra. Ponekada se morski bogovi i boginje razljute, pa nam pošalju talase nekoliko metara duge. Lako je kada su luke u blizini, ali ponekad plovidba traje danima… Deset dana na otvorenom okeanu i po dvadeset bez stajanja. Tada se kapetan Manolis (sa kojim sam već godinama i idemo u paketu) i ja smenjujemo na četiri sata u vožnji broda. Na brodu moraš znati da radiš sve. Posebno u ovakvim plovidbama punim izazova iskustvo i spremnost su veoma važni. Godinama sam se spremala za ovakvo putovanje.
- Fileas Fog je imao Paspartua – možete li nam otkriti ko je sa Vama na ovom uzbudljivom putovanju?
Ekipa na brodu je odlična. Tu su moj meda Vulis (Grk), kapetan Manolis, vlasnici, kao i devojka Ilijana koja se brine da ne budemo gladni.
- Gde se nalazite trenutno i kuda idete sledeće? Koja je trasa kojom ćete se kretati oko sveta?
Trenutno smo na Kanarskim ostrvima i spremamo se za prelazak preko Atlantskog okeana 19. novembra. Spustićemo se do zapadne obale Afrike, Zelenortskih ostrva i onda prejedriti do Kariba. To je nešto oko čega smo svi jako uzbuđeni. Dvadesetak dana plovidbe, 3200 nautičkih milja (6000 kilometara).
Bez interneta, kontakta sa spoljnim svetom i svega onog na šta smo navikli, uglavnom i bez motora, sa vetrom u jedrima. Neponovljivo životno iskustvo. Prava odiseja. Trenutak kada postaneš jedno sa okeanom i shvatiš da si samo deo i da nešto zavisi od tebe, ali ne i sve. Mislim da te to iskustvo promeni za ceo život. Dani ponekad traju kao godina dok ti, zagledan u plavetnilo, odmotavaš po hiljaditi put iste slike i bistriš i tupiš i onda sve ispočetka.
Imaš doslovno vremena da pretumbaš ceo život uzduž i popreko i vratiš se ako si nešto zaboravio, pa prevrtiš opet… i opet… u nedogled. Na Karibima ćemo ostati oko šest meseci, pa onda Florida, Meksiko… Panamskim kanalom do Pacifika, Australija, Novi Zeland – taj deo putovanja jos nismo isplanirali. Ima vremena.
- Koje je najlepše mesto koje ste do sad videli?
Ovo putovanje smo krenuli iz Atine i ovog leta smo plovili Mediteranom. Od Malte, južne Italije, Sicilije, Hrvatske, Crne Gore, Sardinije, Majorke i Ibice, južne Španije, Gibraltara do Kanarskih ostrva. Svako mesto nudi nešto drugačije. Jako smo uživali u hrvatskim ostrvima. Neverovatna prirodna lepota koja nam je tu ispred nosa. Meni su vulkani posebno interesantni i za sada imam kolekciju kamenja sa vulkana. I Santorini, moj početak je vulkansko ostrvo. Ima tu nečeg. Posetili smo i Etnu, prisustvovali erupciji sa distance od nekoliko stotina metara, neverovatno iskustvo, pa potom Vezuv, Stromboli, vulkani na ostrvu Lanzarote. Kanarska ostrva su takođe nesto drugačije i vredno posete. Ne, ne, žao mi je, ali ne mogu izabrati najlepše mesto.
- Na putovanjima upoznajemo i kulturu i tradiciju drugih naroda. Šta je ono najvažnije što ste vi naučili na svom putovanju?
Mislim da će odgovor na ovo pitanje tek doći, kada se iskustvo i utisci slegnu, kad jednom kao stara baka budem sedela pored zavese koju razmiče vetar i dok se budem sećala, zatvorenih očiju, sa zrakom sunca na licu… Možete biti, recimo, siromašni i nemati ništa, može vas zadesiti neka životna nepogoda, ali sećanje vam niko ne može oduzeti. I to je već dovoljno.
Ipak, naravno da me je iskustvo promenilo već sada. Ono što sam shvatila upoznajući druge narode i kulture jeste da moram da se oslobodim predrasuda o rasama, nacijama, izborima i da će me jedino to učiniti dobrom osobom i da smo na kraju svi samo ljudi. Iznenadile su me neke kulture i to koliko ništa nisam znala o njima.
Zato, izbegavajte medije, izbegavajte ispiranje mozga, oni će vas samo učiniti glupljima. Putujte, družite se sa prirodom, otkrivajte stvari na svoj, neponovljiv način. Svet je pun iznenađenja o kojima niste ni slutili, pa iako ne možete da putujete daleko, otiđite do susednog naselja, šetajte, izmaknite se od svakodnevnice, to će vas napuniti energijom, onom dobrom, koja nam svima treba.
