U jednom selu, nedaleko od bugarske granice, živeo je jedan vremešni bračni par, za koje su izvesni tvrdili da zajedno imaju 250 godina, a drugi, ne tako domišljati, su davali svakom po sto.
Oboje prilično vitalni, slagali su se ko nokat i prst, žena je uvek slušala muža, a i on nju, jeli su dosta mesa i nisu se ni najmanje nervirali. Žena je u mladosti bila prilično lepa i podsećala je na Sofiju Loren, a sada se već geografska karta formirala na njenom licu, ne umanjujući njenu lepotu. Njen suprug nikad nije bio lep, čak je sad imao i veći nos i uši, ali je zato bio pun sebe, dižući glavu poput ćurana, prekrstivši ruke na leđima šetao, gegajući se.
Epitet “namćor” je bio prilepljen za starčevo ime, kao markica za pisma, zbog pogleda “s’visine”, a i otvoreno je govorio ko mu sve smeta, da samo on sve zna o svemu. Uopšte se ne obazirući na seoske tračarije uživao je u blagodetima koje mu starost donosi. I dalje mu je preokupacija bila novac, da što više prikupi i eventualno ako uspe nekom nešto da zakine.
Imali su jedno malo, pomoćno odeljence, od koje je napravio sobicu za podstanara. Zidovi hladni, samo malterisani, neokrečeni, beton prekriven itisonom, pa je zimi bilo prilično hladno. Podstanari su ostajali najviše mesec do dva, pa kad su videli da za to plaćaju isuviše novca, brzo bi odlazili. Jednom je došla jedna sirota žena, bez rodbine i dece, nemajući kud, počela je tu da živi. Od nasledstva je dobila bolove u zglobovima i kičmi, pa se teško kretala, a zima je bila prava noćna mora. Ipak, na sažaljenje kod vremešnih staraca nije naišla, pa je plaćala sobičak koliko su joj tražili. Nije odlazila odatle, jer je imala kakvo-takvo društvo, bolje i takvo nego nikakvo.
Hodala je neprirodno izvrnuvši stopala, zbog bolova u kolenima i kukovima, sve do kičme, ali nije kukala i nije se predavala. On ju je pokatkad gledao ispod oka, imajući odbojnost prema bolesnima i starima, jer sebe nije računao u tu kategoriju ljudi.
Videvši je kako sa naporom seda i ustaje sa stolice, reče joj jednom:
– Znaš šta može da izleči tu tvoju kičmu i tvoje zglobove?-
– Šta može?- upita ona sa nadom.
– Ilovača, samo ilovača!- i poče da se smeje, kao najbolji vic da je ispričao. Žena zaćuta. Šta je drugo mogla?
Njega je bolela ruka, koja je stajala u nekom neprirodnom položaju, naročito desna šaka, ali on je to uvek krio. Niko nije smeo da vidi njegovu slabost, da je čovek kao ostali.
Jednom je izašao ispred svoje kapije, kad srete nekog poznanika. Nisu se dugo videli, fino se ispričali i najzad mu se ovaj požali da ga ruka boli, ima tome već par godina, šta god je probao nije pomagalo. Tako je, ima već peta godina.
– Pa ti bi da si sve mlađi, ali godine prolaze, prolaze…
– Ma šta ti je, ja se osećam ko da imam pedeset. Ali me čudi kako nema nijedna krema za uganuća, iščašenja i tako to.
– E moj komšija, ti nikako nećeš da priznaš, požutela ti krštenica a to jedino i zasigurno leči ilovača, od toga te ruka sigurno više neće boleti. Aj uzdravlje.- i bivši poznanik produži dalje.
– Baš si ti neki vickast čovek, komšo! – u sebi ga opsova, pa uđe i zatraži rakiju od žene.
– Vidi ti pokvarenjaka, šta mi reče, kao da je on mnogo pa mlađi i zdraviji. Kakvih sve ljudi ima! Pih… strašno!
