Noć je rezervisana za spavanje, ali ponekad rezervacija ne važi za mesečare i umorne snevače ili kad nas neko drugi, dalek, a tako blizak pozove u svoj san. Tako je i ona, Jasmin, krenula iz svog sna. Prolazi putem, donekle poznatim, sa jedne strane niz kuća utonulih u tišinu i mrak, samo se svici čuju, a sa druge sija se veliki Dunav, gibajući svoje talase pod senkom meseca. Prilično je visoko iznad reke staza kojom ide, visoko se nad Dunavom spuštaju strma brda, i ako bi se kojim slučajem nagla, izgubila bi tlo pod nogama, no ona ide dalje, bešumno i glatko, kao da klizi.
Put je neasfaltiran, dok ona hoda po prašini koja joj miluje tabane, tu i tamo nailazi na koji kamenčić ili neravninu, ali bosa stopala sama uranjaju u hladnu zemlju. Samo vetar koji tek lagano pirka i prija, jer je avgustovski dan vreo, a noći su ipak svežije, oseća kako se ta svežina odiže sa reke i dopire do nje, donoseći i pokoji pisak sirene broda. U tom hodanju, prati je mesec; hoda prilično dugo, gleda u naslagane kuće kao kockice i najzad se zaustavi kraj metalne, poluotvorene kapije, koja je pozivala da uđe. Pomera kapiju, koja se otvara sasvim bez otpora, stoji jedan trenutak, pa pruža korak. Unutar dvorišta dve betonske staze vode paralelno do ulaza u belu kuću, punu svetlosti, a posred njih dve beskrajne trake posađenog cveća koje je izvirivalo ispod povećih vlati nepokošene trave na kojima se skupila rosa. Umesto betonskom pošla je stazom cveća, u očima njenim sija mesec, koji kao da beše upao u fontanu koja je bleštala jačinom reflektora.
Vazduh miriše na Dunav, i na predstojeću kišu, na zemlju, prezasićen i sladak, pomalo težak od ruža, jorgovana i bosiljka, jabuka i dunja, koje je krasilo jedan deo dvorišta, onaj mračniji, koji nije mogla da vidi, ali je predosećala da se tamo nalazilo pomenuto cveće i voće. Zastade pred kućom. Sa prednja dva prozora nesvakidašnja bela svetlost i neka muzika, tiha, pritajena, prosto golica uši svojim zvukom i lepotom, istovremena setna i vesela, i pomalo preteća, svira kao da zbori o nečijoj čežnji, očekuje da će neko zapevati, ali ništa se ne dešava. Stoji na tremu i osvrće se, i ne vidi nikog od beline te svetlosti, iako su prozori širom otvoreni, šaloni povučeni u stranu, a na njima bele šipke iste kao na kapiji. Vrata takođe bela, nova, te se ona uhvati za kvaku, pritisnu ih i vrata se lako otvoriše. Odmah se našla u kuhinji, kao u starim kućama i čitava prostorija se najednom zguri i pogrbi i zamrači, kao da je pripadala nekoj drugoj kući, nekoj staroj, sa čerpičem mesto cigli, i kredenac stari, kuhinjski, za čiju jednu stranicu klinom behu zakačeni venci suve, ljute papričice. U uglu kuhinje beše kotlić na vatri, ali ona ne oseti toplinu. Pod od uglačane zemlje, na par mesta prozorčići kao police, sa vezenom zavesom, jedan poveći drveni sto, prekriven mušemom, a na njoj mnoštvo namirnica, luk crni i beli, razne papričice, pasulj, neočišćen krompir, žito u jednoj činiji, daska i nož. Uz taj sto, nabijen, uguran stoji mali stočić sa sličnom mušemom samo sa flašom rakije i čašicom, za kojim sedi neka žena, neodređenih godina, na tronošcu, i drži u krilu neku činiju. Kosa njena beše povezana maramom, a odsjaj je treperio na njenom licu od vatre, oči, zažarene skupljene su bile u uski procep, pa izgledahu kao lisičije, dok je žena vešto čistila glavice belog luka čen po čen, ali miris se nije osećao. Ona podignu ruku da obriše čelo i tad primeti Jasmin. Dobro je osmotri, od glave do pete, iako u sobi ne beše ona jaka svetlost koja se videla gotovo sa ulice, već je samo vatra osvetljavala njeno lice, na trenutke tako jaka, koja ga učini nekako sablasnim.
– Znam ja ko si ti. Čekala sam te! – reče joj, gotovo šapatom, brzo ustade i nagnu se nad njeno lice. Iza leđa držaše nož. Zbunjena žena ustuknu korak unazad, dok ova druga naglo pruži blistavo sečivo ka njenom vratu, a beonjače postaše zamućeno-crvene. Čelo joj se nabra u znak pitanja i zaleđena misao da je ona, Jasmin, nekako poznaje, prostruji joj telom kao nelagoda, da željeno pitanje odakle je zna, osta joj na usnama. I dobi odgovor ne pitajući:
– Ti si ona zbog koje neće moći da zavoli nikoga, čak ni mene… Čak! A znaš li ti ko sam mu ja? Ja… ja sam mu žena! Beličasti nož se presijavao u njenoj ruci i ona ga prilepi uz devojčino grlo, dok joj iz očiju sevahu varnice, ali brzo ga baci iza leđa neverovatno precizno i nož pade pravo na sto, vrteći se kao vetrokaz, a ona joj obuhvati vrat hladnim, drhtavim prstima, koje joj se učiniše kao zmijske. Pa reče, polako iskidajući reč po reč iz grla, kao da je grebu:
– Zbog obećanja ljubavi koji mi je dat, pokloniću se pred tobom i daću ti na poklon ono što je moje, što je trebalo biti moje, jer moj put je drugačiji od vašeg! – teško je disala. Oseti njen vreo dah na svojim obrazima, no žena kao da izgubi snagu i malodušno spusti ruke kraj sebe i sede na onaj isti tronožac. Pogleda je oštro i u tom pogledu koji je sadržao čitavu njenu mladost, vide Jasmin da ona mnogo žali za nečim. Veštim rukama, ne skidajući pogled sa Jasmin, otvari flašu zapušenu mekim pampurom, palcem poduprvši i on se otkotrlja na pod, privuče sebi čašicu i sipa u nju rakiju, te je popi na iskap, ne nudeći je. Obrisa usne rukavom, pa sipa još jednu, govoreći:
– Znam ja sve. Udala sam se da bih bila robinja, njemu, prokletniku, a tebe je voleo samo zato što te nikad nije ni imao. Čekala sam, čekala da zaspi, da mu zarijem to sečivo u srce, tom lažljivom psetu, koji priča slatko k’o medom da te poji, ali ja znam da mene nikad voleo nije. Molim te, evo dajem ti ga, samo me oslobodi ropstva, ne mogu više ovako da živim… – izdeklamova gotovo plačući, i odjednom pade pred nju na kolena, uhvativši je za ruke.
– Molim te, oslobodi me! – gledala je ponizno.
– Ne znam o čemu pričaš – odgovori Jasmin kratko i otrže ruke od nje. Slutila je o kome se radi, ali nije mogla sa sigurnošću da tvrdi. Žena odjedared ustade, magla joj pred očima, popi onu drugu ostavljenu rakiju na stolu, ponovo rukavom obrisa usta, prodžara vatru mašicama, pa pribrano joj reče:
– Sad ćeš ga videti. Na poslužavnik mali, ovalni, sav od srebra, sa heklanom šustiklom, ona postavi fildžan, tursku džezvu za jednu kafu, politrenjak rakije i krenu dajući joj znak očima da pođe za njom. Nešto uvučena behu vrata, preko kojih se belela dugačka zavesa. Ona spretno otvori staru bravu, vrata se sama otvoriše do kraja, i ona lagano preskoči poveći prag, od jednog starog balvana koji stajaše tako kao da je oduvek bio tu, tako posečen, neobrađen. Soba blesnu, široki moderni prozori su propuštali spoljnju svetlost. Bila je to velika, prostrana soba, zastrta ćilimima, po sredini šareni divan sa malenim astalom od drveta. Pomerila se u stranu i Jasmin tek tada vidi, na sredini sedi sam stariji muškarac, raščupane, sede, poluduge kose, sa dužim brkovima i bradom prošaranom sedim dlakama. Obrazi upali, bledi, u očima mu pijanstvo, a usne purpurne, no tanke kao list hartije. Tankim drhtavim prstima držao je lulu, a dim se penjao do vrha tavanice. On se smešio, poluzatvorenih očiju, u lotus položaju, kao da meditira. U krilu drži gitaru, ali ne svira, već odmahuje glavom, samo se naslanja na nju. Na njemu bela košulja, prošarana sitnim vezom, preko ramena ogrnut mintanom, za struk zadenut nož čija je drška izvirivala ispod šarenog, rukom rađenog pojasa.
Njegova žena spusti tacnu sa kafom na mali stočić pred njega, pa mu reče:
– Evo ti da te ubije, proklet da si…. Došla ti ova tvoja što te začarala! – On otvori jedno oko, spusti noge na pod i ne gledajući je, stavi gitaru pored sebe pa sipa sebi kafu u fildžan, ne vadeći onu lulu iz usta. San je bežao od njega, kao da je pokušavao da se seti nečeg, a onda progovori glasom koji nije poznavala. Jasmin se upinjala da se seti lika ali uzalud, nije mogla da ga prizove u sećanje. – Što si došla, Džamila? Otrovala si mi dušu kafom otrovnicom. Tad naglo otvori oba oka, kao da je gleda u zenice, ali je gledao kroz nju. Potom ponovo zatvori oči i Jasmin se pomeri u stranu, sedajući pažljivo na drugi kraj divana, da ga ne uznemiri, ćuteći. Gustirao je kafu, čiji miris nije osećala, gledajući ga krišom, bilo je nečeg poznatog u njemu, iako beše star, propao, odrpan, a do malopre sve na njemu izgledaše novo. Ostao je samo u košulji, sivoj, pocepanoj na prsima, bosonog, dok su mu koščata kolena izvirivala ispod čakšira vezanih učkurom. Ona kroz njegove zatvorene kapke oseti u kolikom je beznađu taj čovek i da ga neka tuga mori, da sedi tako godinama i mesecima, da se opija i puši čekajući smrt da što pre dođe. Kad ispi kafu polako se okrenu ka njoj i reče joj:
– Ti misliš ne znam te ja, ali čekao sam da dođeš, da te vidim… I vidim, lepa si kao pre, još lepša, ali ti si mene zaboravila. Zašto Jasmin, zašto? Kud li se dede sve ove godine? Pobegla si mi iz naručja one zime. Sećaš li se Jasmin, kad se udade draga dušo za njega? – izgubi dah, a pogled mu igra po njenoj spavaćici, po licu, kosi, pa je prstima dodirnu po raspuštenoj kosi, a ona kao da je živa poče se migoljiti, otimati, rasti. Od one kafe što popi postajaše sve mlađi, one upale bore nestadoše a oči živnuše žarom, pa se ona na mah seti ko je on, i poče živo da priča, jer sam njegov pogled je nagna na to:
– Ja ostah zbog tebe neudata. Sve ove godine proživeh kao u paklu, ne znajući da li si živ ili mrtav, kad saznadoh da si oženjen drugom i to mi beše tako teško da sam pošla sebi da okončam muke i bacih se u mutnu vodu na zimu. Jedva me izvukoše i pop što dođe do mene, dugo se krsteše i moleše za mene, i reče mi da je đavo zaposeo dušu moju i da dolazim u crkvu svake nedelje da se spasim i ja već sedam godina… – zagluši je njegov smeh, toliko glasan i uvredljiv.
– To ne beše tako, mila! Zar sam ja budala da budem sa vešticom ovde, decu da ne viđam a ti, ti da si nesrećna kamo god da si… Ne, ti si mene izdala, izdala, ne voleo te niko kao ja, niko…. Budi sama, kao mesec, svetli, budi lepa kako dan, ali sama, ni zvezde da te ne gledaju, kad si mene za srce tako ujela…
– Ne govori da sam ja kriva, ti lažljivče jedan, nisi ti anđeo bio nikad! – ne dovrši jadna Jasmin i stade ga udarati, šamarati, u jadu svog srca, kosa mu se mrsila, ali on je pusti da ga udara, da bes iščili iz nje.
– O, zar sam ja godine sve ove srce svoje vezala za tebe? On je na te reči gurnu i ona pade na divan.
– Idi sad i ne vraćaj se! Nek ti bude bogom prosto sve. Ko je kriv tu, Bog će ga znati. Meni su rekli da si pošla za drugoga – pijanstvo mu gori zenicama i ona se uplaši od njegovog pogleda, kad joj neka magluština zamuti vid, pa se Jasmin obrte u dvorište njino, pred svitanje, zora se tek pomalja. Udahnu rezak vazduh par puta, da povrati dušu i dah, kad zapazi Džamilu sedi na jednom stepeniku od nedovršenog trema, na kome samo par drvenih stubova, na jednom od njih venci belog luka i suve paprike, čiji miris tek sad oseti, a Džamila sedi nagnuta nad vrežama pasulja, vadeći zrnevlja u veliki sud. Kad je spazi, reče joj:
– Htela sam da te kunem, jer ti uze moju sreću od ovog čoveka koji nikad ne beše tvoj, jer ovaj naš kraj može bilo koju vradžbinu da stavi na glavu, al’ vidim da si ti nesrećnija od mene što ga nemaš nego ja što ga imam.
– A što ti ne spavaš, Džamila? – upita je Jasmin kao da ova ne reče ništa.
– Ne mogu zaspati, noći su gore od dana, a znam da decu svoju videti neću, niti ću zaspati dok mi ti ne oprostiš.
– Davno sam ti ja oprostila. Odavno. – reče Jasmin i krenu kroz travu, beše joj teško, ogrlica na njenom vratu je stezala, i ona je rukom povuče, i biseri se svud rasuše. „Nije ona kriva što ga je volela!” – pomisli Džamila gledajući za njom.
*****
Jasmin se probudi i odmah sede na krevet. Blaga svetlost ulazi kroz procepe na šalonu, dok se vetar igra sa zavesom. Uska sobica, okrečena u plavo, sa metalnim krevetom do visokog prozora, sa uzglavljem koje je gledalo pravo u nebo. Do kreveta uska šarena stazica na parketu od hrastovine, radni školski sto prepun saksija sa cvećem, visokog i niskog sobnog bilja. Jasmin pogleda u svoje noge, prašnjave od zemlje. „Da li beše san?” – prostruji joj misao. Na stolu ubrana ruža, već se sušila, ona je uze u ruke i pomirisa. Ustade, otvori prozor, pomerajući šalon u stranu. Ulica prazna, bele zgrade preko puta, plavičasto nebo donosi radost. Nasmeja se i prođe prstima kroz gustu kosu.
– San je laža, a Bog je istina! – reče. Nameštajući krevet ispod jastuka nađe izvezenu, belu mušku košulju. – Šta je ovo? Laž ili istina!? – pomisli i sede opet na krevet
Jedna od priča iz zbirke „Konci sudbine“
