Kako život neumitno prolazi, brzinom metroa, smenjuju se lica na svakoj stanici, svaka stanica je jedna godina života, ali ne prođe ni jedan dan da se ne setim onoga koga sam volela. Izvadila sam iz kovčežića neposlato pismo njemu, što čuvah sve ove godine na samom dnu i povremeno ga čitam kao da njemu čitam, ali reči izmiču, beže, rasplinjuju se, dok ja cepam pismo, ne vidi se više ni slovo, bacam u vatru papire i osećam kratkotrajnu sreću.
Budim se prerano, još je mrak, ali nemam mira, pa ustajem, pomalo mamurna od sna, kojeg se jedva sećam iako se ciklično ponavlja, nosi u sebi značenje života, jer u suprotnom to bi značilo da sam umrla premlada, mnogo mlađa nego što to zapravo jesam, a bila sam živa. Pomislila sam da bi trebalo da zaboravim, jer nema svrhe sećati se toliko. On se neće vratiti, a i da se vrati ja sam sada tuđa žena.
Dugo se umivam, da sperem grubost sa obraza, od boravka napolju po vrućini a često i zimi, kad bi led pucao pod nogama. Zagledala bih se u to ogledalo, pitajući se gde je nestalo lice one mlade devojke, kako to da su oči mlade, da zenice gore od ljubavi, a da telo brzo poklekne pod zubom vremena. Kad sam isplakala sve suze, počela je kosa ubrzano da raste, kao da su je te suze natopile, kao žednu zemlju. „Sve nedovršene ljubavi peku!“ prolazi mi misao kao slutnja da će se nešto dogoditi…
Dišem duboko da bih uhvatila što više vazduha, onda silazim uvojitim stepenicama do kuhinje i kuvam kafu suprugu i meni. Kuća je prazna, pa njom odjekuju koraci moji u poraznoj tišini. Čekam da on ode na posao, da izvadim svesku koju držim ispod daske na podu ispod mog kreveta, da zapišem san, ali kako uzmem olovku san odleprša kao da ima krila, i ja ne znam šta sam želela da napišem. Prelistavam svesku. Na svakoj stranici piše datum, a ispod njega ništa, a već sam stigla do polovine sveske. Sveska je bila prazna. Kako je to bilo moguće? Gledala sam ponovo, možda je neko zamenio svesku, paralisala sam se. Moja tajna će biti otkrivena. Svi će znati za dete. Prevlačim prstima po stranicama, kao da se osete slova pod prstima. Ne vidim ih. Uznemirena, sa jakim osećajem krivice, pokušavam da sakrijem od sebe svoj greh, nikad ispoveden, nikad izrečen nekome. Nedovršene ljubavi bodu poput hiljade mačeva, jer takva ljubav ostavlja za sobom dokaz, tako jak, da je teško preboleti ga.
U tom pokušaju pisanja, ja se prisećam njega, crnookog anđela, kome sam pripala one jedne noći, pre ugovorene svadbe sa čovekom koji će sada ustati. Voleli smo se mnogo, ali ljubav ne beše dovoljna. Želeo je da bude vojnik, pa se između dužnosti i ljubavi opredelio za ovo prvo.- Na prvom mestu je dužnost, vojska, a posle ljubav.- rekao je. – Ne mogu oba da imam, jer bi ti patila, a ja ti želim da budeš srećna. Ti si stvorena da budeš voljena, a ja žudim za opasnošću, postala bi udovica pre nego što bi se okrenula, bolje je da nađeš nekoga koga ćeš manje voleti nego mene.- rekao je. Ništa mu nisam verovala. Rekao je potom da mu dokažem koliko ga volim, tako što ću noć pre venčanja pokloniti njemu. – Naravno, učiniću sve za tebe, samo si pogrešio, ja ne mogu biti srećna bez tebe. Ti mene ne voliš isto koliko i ja tebe!- rekla sam ko dete, dureći se – Volim te više nego sebe, ali ti to ne možeš da shvatiš. Naše dve prirode nisu istovetne, zapamti to! Žene mogu biti srećne sa bilo kim, ko je dobar prema njima.- zgranula sam se, njegovo poimanje ljubavi beše prilično primitivno.
Zapamtila jesam ali nisam želela da shvatim. Otišao je ne osvrnuvši se. Sutradan na svadbi niko nije primetio moj umor, niko nije primetio da sam plakala. Posle tri meseca uvidela sam da sam trudna, znala sam čije je dete, ali nisam ništa rekla. Ponekad sam mislila da muž zna da dete nije njegovo, mada ničim nije to pokazivao. Ponašao se prema njemu isto kao prema drugoj našoj deci.
Iz razmišljanja me je prenula škripa stepenica i koraci mog muža, sišao je, doručkovao, pijući kafu i čaj, sve u jednom, poljubio me u kosu i izašao napolje. Jedva da smo progovorili koju reč. Dok sam radila na poslu, šila i sređivala kuću, pravila slike od šarenog stakla, zaboravljala sam sve. Rad je spas. Zazvonio je telefon. Zvao je moj suprug, rekao je da će doći sa nekim drugarom i da spremim nešto lepo za ručak. Nisam ni slutila koga je pozvao, i da će nam taj susret u potpunosti preokrenuti živote.
*****
Gledao me je suviše dugo u oči, držeći moju ruku u svojoj, dok sam ja gledala mimo njega, samo da se ne sretnem sa njegovim pogledom. Suve usne su jedva rekle „Dobar dan“. Spustila sam pogled. „Baš sam debela“, pomislila sam. Sto već beše postavljen, pa sam se povukla u sobu. Zašto ga je doveo?- Susret sa nekim koga si voleo, a nisi preboleo je mnogo mučan. Pozvali su me da im se pridružim. Morala sam. – Zašto si došao?- upitala sam kad je suprug izašao da donese svoju sušenu slaninu.- Da vidim sina! – rekao je jednostavno. Srce mi je lupalo kao ludo. – Nemaš ti sina.- prozborila sam kroz stisnute zube. – Da vratim sebi ono što je moje!- namignuo mi je, žmarci su mi prošli telom.
– Nemaš ti ništa svoje! – odbrusila sam i krenula u kuhinju. Njegov pogled me je pekao i kad više nije mogao da me vidi.
