Gledao sam je krišom, kroz buteljku vina, crvenog kao njeni obrazi, dok sam pričao sa njenim mužićem, o muškim temama. Šta li je videla na njemu? Mora da je dobričina, ne znam šta drugo. Njen izbezumljen pogled na vratima, kad je iza svog debelog truta ugledala mene, Arsenija Petrovića, potresla je svaku njenu žilu, nerv i mišić… nije me zaboravila, što me je još više osokolilo. Rekoh: “Dobro veče”, dok mi je pružala ruku i spuštala pogled ka podu. Jedva mi je uzvratila pozdrav, prihvaitvši buket ruža koje sam doneo, a onda hitro umakla u kuhinju.
Večera je bila bogata, namučila se zbog mene, a da nije ni znala koga dočekuje. Meso je bilo baš onakvo kakvo sam oduvek voleo, mekano i sočno, u saftu, još neka ukusna jela, sezonska salata. Gledao sam u njene ruke, kad je prinosila hranu, vino… Video sam da su negovane, nežne i male. Nije ničim odavala da me je poznala.
Nije bila više ona slatka mršavica, sad je bila drugačija i privlačnija. Gledala je mimo mene, ispunjavajući protokol lepog ponašanja, uglavnom smo više pričali njen muž Bane i ja. “U dobrim rukama sam je ostavio”, pomislih i žalac ljubomore me ipak malo dotače. “Morao sam da odem”, govorio sam joj mislima, gledao dok je odlazila u kuhinju, odakle nije imala nameru da se vraća. “Znala si da sam odgovoran, ja sam morao da budem vojnik, to mi je u srcu, baš kao i ti što si zauvek moja. Mislio sam da sam postupio ispravno”, I dalje sam joj govorio kao da ona čita misli.
– Šta si se zaključala u sobu? Ženooo, moja ženice…- već je bio nacvrckan, ja sam se ponašao da je to sasvim u redu, mogao sam da popijem par puta više i da mi ništa nije. – Ajde dođi.
– Evo idem, sačekaj malo! – viknu ona, preko volje.
Mi smo već večerali, kad se ona pojavila, noseći baklave. Zatražio sam pikslu. Kafu, može, zašto da ne. Čuo sam lupanje posuđa, osetio da je nervozna, imao sam to razvijeno čulo, da je zbog mene takva. Povukao sam dim,. – Gde su vam deca? – upitah je kad je sela, spuštajući poslužavnik sa kafama. Prostrelila me je pogledom, to su bile oči na koje sam pao. Kad me je prošla prva ushićenost vojskom, kad sam zašao u neke godine, poželeo sam da i ja imam porodicu, ženu, kao što je imaju ostale kolege. I bile su razne, ali nijedna dovoljno dobra da bih bio sa njom. Nije sve ljubav, tešio sam sebe. Ne, ne, neću da mislim šta sam propusito. Mozak mi je omekšao, da li od rakije ili od nje, ili je od oboje.
Želeo sam podsvesno da je propala, da joj se starost prilepila uz oči, telo, da nije tako lepa, jer mislio sam, ako je i dalje lepa, znači da me nije ni žalila, a ni volela. Sneveselih se.
Znao sam da imam sina, prvo sam njega otišao da vidim, bio je konobar u nekom kafiću u gradu. “Ženu možeš ostaviti, ali dete nikad, inače nisi čovek!”; rekao mi je brat, kad sam ga pitao za nju. Tako sam saznao za sina. Nije mi verovao da nisam znao.
Dešavalo se nešto što nisam uspevao da shvatim. Ovo se već dogodilo. Momak mi donosi pivo, mislio sam da me je prepoznao, kao da se cinično osmehnuo, pa htedoh da mu kažem, “Ja sam…”, a on je već otišao. Ne zna ništa, tešim se. Mali je stajao za šankom i prao čaše. Radio je da bi mogao da studira.
Podigao je pogled sa čaša i rekao: “Doviđenja!”, kad sam izlazio iz kafića, mahnuo sam rukom, osetio se baš prazno… Na putu ka mojoj staroj kući sreo sam Baneta, on me je pozvao na večeru, pa sam pristao, nije mi delovao da išta zna. Kako to treba da izgleda čovek koji zna istinu dvadesetak godina, ali se pravi da je ne zna.
– Treba da krenem. – rekoh Banetu, pošto smo završili sa večerom i pričom, a ni gazdarica nema nameru da se vraća.
Bane je u jednom trenutku spustio čašu na sto, rekao jednostavno. – Znam da si došao da vidiš sina, Ivan je tvoj sin! On zna da si mu ti otac, odavno. To je tvoje pravo, ali ona – ona ti se neće nikad vratiti. Nikad! Zapamti to! – ustao je blago se teturajući, ostavljajući me samog za stolom, u njenoj kući, u kojoj živi sa drugim čovekom.
Izašao sam, vukući se kao prebijen. Iz mraka istrčaše neki kučići i učini mi se da me neko zove, pa nisam obraćao pažnju.
– Arsenije! – ponovi glas. Stadoh. Gledam u mladića, kao u sebe da gledam.
– Ajmo na pivo! – reče mi, i povuče me sa sobom. – Ne brini, nisam naučen da mrzim, samo želim bolje da upoznam svog oca. – Čekao sam da izađeš!
– Izvini, sine! – zvučao sam tako jadno i nesrećno, suza mi je krenula iz oka. On mi je oprostio. Našao sam samilost u detetu koje sam ostavio. To nije realno.
Kao da je čuo moje misli, reče: – Nije realno da ti oprostim, jer si ti moju majku ostavio pre mog rođenja, ali ja sam takav, u drugima ne vidim krivicu, uvek razmišljam šta je nateralo nekog čoveka na neki nerazuman postupak, kao tebe recimo. Mi ćemo se viđati, ali molim te, majku više ne uznemiravaj. – to je moj uslov. – Klimnio sam glavom, želeći da se napijem ko nikad. Gore je kad ti oproste, nego kad svoj bes iskale na tebi.
– Bolje mi lupi šamar! – rekoh mu. – Suviše si ti dobar da bi bio moj sin.
– Pa mogu ja da budem i loš! – nasmejao se. – Ako ti toliko to znači. – nasmejah se i ja. – Upisaću vojnu akademiju, baš kao i ti, ćale! Bićemo kolege. Samo, nemoj, molim te, toliko da si sentimentalan!
