Ne znam kako sam to uspela, ali negde na procepu između noći i jutra, kad je mrak najgušći, negde pred svitanje, napravi se otvor za ulazak u prošle živote. Tu još treba da se potrefe određeni faktori, ali nisam znala koji. Elem, desilo se tako da sam iskoračila u drugo vreme, prepoznala sam po okruženju. Planinski dom, kuća od kamena, i ja, starica, koja mesi hleb. Najednom, vreme stade i kao da se vraćalo unatraške. Postajala sam sve mlađa, dok ne dođoh u godine koje sada imam. Obrisah ruke o kecelju i stadoh da dovikujem svoju decu, koju sam izbrojala sedam i namestim im da jedu, dok im se otac ne vrati, jer nije trpeo da mu se motaju oko stola, dok jede.
Moj čovek je imao okruglu glavu i zdepast vrat, kao u bika, smešio se cinično, dok mu je kroz oči plivala nekakva zejtinava tečnost, jer je uglavnom bio trešten pijan. Smatrao je da je mnogo pametan i mudar, i da on treba da bude u odboru staraca koji su vladali našim selom. Bili su to istinski mudraci, barem po izgledu. Želeći pošto-poto da bude sa njima, odlazio je nepozvan dok ga nisu uzeli za vojnika, pa je kući dolazio jednom nedeljno.
Muž je inače bio drvoseča, pomalo tup ko sekira neoštrena, i stalno je govorio o petlu koji će kupiti na pijaci, ali para nikad ne beše dovoljno. Kad su ga primili kao vojnika zaboravio je i na petla i na decu. Ipak se vratio kući, pošto je u jednoj bici kod ostrva Vermut, ranjen.
Meni je to savršeno odgovaralo. Družila sam se sa komšinicom, koja me je zvala sestrom, donoseći mi neku tamnu i gorku tekućinu, što je slučajno otkrila da raste u njenoj bašti zajedno sa povrćem. – Sve što je gorko, mora biti i lekovito.- slegnuh ramenima, valjda je tako.
U licima moje dece prepoznah neku decu iz sadašnjosti, ali ne rekoh ništa više. Najmlađe dete ko da je slutilo o čemu se radi, pa je iskoristio moju neopreznost, provukavši se sa mnom kroz pomenuti procep. To je viši stadijum pameti i to mogu samo ova novorođena deca, a ne ovi prvorođeni. On me uhvati za ruku i stade mi objašnjavati nešto čudnim jezikom, od kojih zapamtih samo reč tehnologija. Rekoh mu da se ne zamlaćuje time, već da nikom ništa ne govori, i ako bude ćutao, napraviću mu kolač od masti i brašna, sa malo slada iz šupljine drveta. On veseo ode da se igra sa ostalima, stavivši prst na usne kao znak da će ćutati.
Prozor je popuštao odnekle vetar mada se pukotina nije mogla naći i ta soba je prokleto na buđ mirisala, koji se tu taložio godinama. Jedno od dece, devojčica duge svetle kose, koja je razlikovala otrovne od neotrovnih pečuraka, mi reče da se u jednom uglu prostorije počele pečurke da rastu od nakupljene vlage, i pod beše utaban od zemlje tako da me to nije čudilo. Reče mi da te pečurke nisu za jelo, već samo šumske.
Proces vraćanja u sadašnjosti bio je isti mada je nebo davalo jasnije znakove, jer ne beše zagađeno. Video se tačno put kojim sam morala proći. Kako pređoh u sadašnjost, i otvorih jedno oko, učini mi se da se još nisam vratila. Neko dete je sedelo na ivici mog kreveta i nešto pritiskalo na nekoj tacni, tj na mobilnom telefonu.
– Šta radiš ti tu, mali? – dečak se okrenu. – Čekam da ustaneš, da mi daš da jedem. Gladan sam.
– Kaži mi, jel si ti bio…?
– Mama, ti nikako da skontaš. Nisam bio u tvom snu. To sam ja namestio na mobilnom, kao 3D cvike. Nova tehnologija.- reče i podignu ručice i otrči nekud po kući.
– Šta ti pričaš? – upitah ga, dok sam u isto vreme kuvala kafu i spremala mu doručak.
Tek kasnije primetih da je pola šest i da je nedelja. Još uvek pod uticajem doživljaja, umalo da zaboravim da sam dospela u vreme koje nikom ne prašta, gde su se ljudi pogordili i sad su prinuđeni da borave danima u istom prostoru.
