Kad je ušla u salu gde su postavljeni stolovi, konobari su već očekivali bivše maturante gimnazije. Ponovo je stigla prva. Deset do osam. Silvija se oseća kao idiot, tako sama, a i muž Bojan je šmugnuo ko da mu smrt diše za vratom, umesto da je lepo sačekao sa njom dok barem neko ne dođe. A i gde je ta Ceca, stoji ispred restorana, k’o “one žene”, sa cigarom u rukama. Haljina joj se učini tesna, još ako bude jela previše, stomak će joj odjednom ispasti. Mada, trudiće se da ne jede puno, biće fina i pristojna neće ni da pije…baš mnogo.
– Ej Ceco, jel si krenula? – pozvala je na mobilni svoju školsku.
– Jesam, dabome… Čekaj malo samo.- čuje se neko šuštanje, neki glasovi, udaranje, kao da je nešto palo. – uh, jbt, pali su mi ključevi od kola iza sedišta. Jedva sam ih dohvatila.
– Pa ti još nisi krenula?! – Silvija dreknu.
– Aman, ženo, što dižeš frku! Stižem, rekoh ti. – Silvija prekinu vezu. Zgazi cigaru potpeticom i uđe. Osam i dva minuta. Ne voli da kasni, a baš ne voli ni da je prva. Gde da sedne? Prazna sala, pita konobara da li se ovde održava neka godišnjica… – Da,da, samo Vi uđite.
Kad je zauzela dobro mesto, da gleda ka ulazu, u tom nekom polumraku, sa pićem u rukama, bi joj malo bolje. Taman je pomislila da je pogrešila i vreme i mesto, kad upade gomila ljudi, kao da su se svi dogovorili da dođu u isto vreme.
– Ti opet prva! – reče Daca. – Sva si u fulu! Super izgledaš, ja ću sesti do tebe, a pored mene će Maca. Ceca dolazi?
Daca, Maca, Ceca, Veca i Silvija, jedino ona iskače iz kruga, nerimovanog imena.
Veca nije došla.
Muzika i loše ozvučenje, dupliran glas pevačice koja falšira dok peva, krešendo pijanih momaka, koji pevaju nešto što nema veze sa muzikom. Žene pričaju, ali to se jedva razume, pokazuju slike svoje dece, muževa, stanova, vikendica…pojedini igraju. Oživele su uspomene iz srednje, kako se nekad lepo živelo, pa kakvu su imali slobodu, dovoljno da pusti po neku suzu.
Silvija odlazi do toaleta sa Cecom, koja priča k’o vodenica, ko je šta obukao, kako ko izgleda, ko je ostario, ko nije, ko je umro. Pobogu ženo, umeš li ti da ćutiš. Silvija popravlja karmin, klima glavom, oseća mučninu od torte i šampanjca, nije navikla da pije. Haljina je steže. Ceca nosi cvetnu haljinu, dovoljno široku, ona se smeje dok joj u očima pliva vino i iskrice od svetlucave senke na kapcima. Trebalo je da obuče onaj šareni kimono što joj je muž kupio za godišnjicu braka, da se uklopi sa ostalima.
– A gde je Vesna? – odjednom upita.
– Vesna?! Misliš Veca? Pa verovatno nije mogla ili htela, jer ona je u kolicima, kao što znaš. Nije se udavala, nije htela…
– Šta?! Šta pričaš to?
Ceca je pogleda iskosa, opet se pravi naivna. – Ma ona ima neku bolest, onu sa nervima, mislim ono kad nisi sav svoj, ne može da se kreće, da je došla verovatno bi je dovezao brat.
Evo, imam je na insta… Vidiš! Kako ti nemaš njen kontakt?
– Pa nemam. Ne bi imala ni tvoj, nego si ti tako uporna, kao svrab… – Ceca ne zarezuje Silvijine opaske, dok ova zaprepašćeno gleda u ekran Cecinog mobilnog. Pred njom lice nepoznato, oči gledaju u stranu, osmeh prikriva tugu, njena kosa polu-seda, vezana u neuredni rep, sa mačkom u naručju.
– Ajde da se slikamo ženske! – proviruje Daca. – Svi. Bože, pa niko se nije promenio za dvadesetak godina. Svi smo ostali mladi i lepi, naročito ja, što sam ja zgodna, izvini Silvija, ne možeš poreći apsolutnu istinu. – Ceca se smeje. Veselo društvance.
– A Vesna? – odjednom izlete Silviji pitanje.
– Šta sa njom? – pita Daca. – Pa nećemo da kvarimo raspoloženje ljudima, tako joj se zalomilo.
– Kako to, tako joj se zalomilo? A da se kojim slučajem tebi tako zalomilo? –
– Joj, Bože! Oduvek si bila tako… na tri ćoška. Umeš li ti da se zabavljaš ko svi mi normalni! Ajde, ako ćete da se slikate dođite. – i već narogušena izlazi, da bi se koji minut kasnije smejala sa ostalima. Piće je delovalo, pa su se svi osećali mladi, obećavajući da će se videti već za koji mesec, pa ne mora samo da se slavi matura.
Sve je završeno, zora sviće na istoku, njen muž sigurno hrče na kauču, pa joj Ceca govori da će je ona odbaciti.
– Odradismo i ovo! – reče. – Sad ćemo se čuti za deset godina, daj Bože samo da preživimo. Izgleda da sam samo ja razvedena i onaj Marko.
– Šta kažeš? – Silvija je i ne sluša, u glavi joj je samo njena prijateljica, Vesna. Moraće da je vidi. Kako je uspela da zaboravi na nju? Ni ona ništa nije bolja od ostalih. A kad se udala, sve vezice prijateljstva su se pokidale, naišli su neki novi ljudi, a stari ostali na slikama i u dečjim leksikonima.
