Misterija i mit su svakako naši a nad istinom koliko god to parodoksalno zvučalo i dalje provejava pitanje: Da li se radi o našoj istini – proistekloj iz naše istorije i patnje – iz svega što jesmo i što smo želeli da budemo – ili je po sredi „tuđa istina“ – uvezena za naše potrebe ali za dobit i ćar nekog svog „fabrikanta“ i konstruktora spolja?
Sve te dileme obmotane u srpsku bol, ali i u srpsku snagu i zavist, zajedno sa nadanjima i sa strahovima jednog naroda na raskrsnici i vetrometini – stoje sakrivene – negde iza leđa „Kremanske straže“.
Možda je kliše reći – da postoje romani koji se po svojoj strukturi izdvajaju od drugih. Ipak, u trenutku književna ponude, kada je ona često poput protočnog bojlera – zatrpana delima koja mnogo govore a malo kažu – i koja kao po nekoj matrici liče jedna na druga, zaista postoje dela koja skreću pažnju, koja su poput velike bistre vode – toliko naše da vredi da se u njoj okupamo, ili da bar u njoj napunimo svoju čašu.
„Kremanska straža“ , debitanski roman Aleksandra Saše Gajića, istaknutog domaćeg naučnika-politikologa u izdanju Lagune, već sada može da ponese laskavu titulu hit-romana. Žanrovski triler, pisan dinamičnim narativom u odličnoj kooperaciji nespornih istorijskih činjenica i fikcije, nudi radnju konzistentnog pripovedanja, pitkog stila i izuzetno uzbudljivih dijaloga. Roman koji na istorijskoj ravni Srbije spaja dve neuralgične tačke: najpoznatije srpsko proročanstvo porodice Tarabić i vreme nakon Nato bombardovanja, odnosno vreme tik pre petooktobarski promena i smene režima Slobodana Miloševića. „Kremanska straža“ otvara mnoga pitanja – ali pre svega nudi jednu širu dimenziju – kako književnu, tako i ljudsku – i čitaocu ostavlja mogućnost da sam zaključi: Čije su „naše zablude“ – i čije su „naše istine“?
Radnja Gajićevog trilera počinje jula 2000. godine. Ubistvo vojnika na straži u Kremnima – posebnom i mitskom mestu – u razrušenoj, podeljenoj i umornoj zemlji koja čeka na talas svojih promena. Major KOS-a, Sokol Filipović, vodi istragu ubistva i dolazi do nepoznatih detalja u vezi proročanstva Tarabića. Zaplet donosi niz uzbuđenja – a proročanstvo za koje se verovalo da je zaboravljeno, prevaziđeno i zakopano, postaje pravi „almanah“ čiji sadržaj – bilo istinit ili lažan žele svi. Kakva je veza Kremanskog proročanstva, Tita, Koštunice i Miloševića? Da li su Tarabići predvideli vladare u odlasku i vladare u dolasku? I kakva je veza onostranog i mitskog u političkoj i društvenoj realnosti Srbije?
Elem, na prvu: ka ovom romanu vuče vas sama tema – njena atraktivnost, kao i pominjanje velikih – ili bolje rečeno istaknutih istorijskih ličnosti. Ipak, na drugu – shvatate da je ovo roman o običnom čoveku, običnom Srbinu i njegovoj maloj često zanemarenoj sudbini. Major Sokol Filipović, kao retko dobro kreiran književn lik – postaje jedan od nas. Uopšte kreiranje likova u ovom romanu, urađeno je majstorski – gotovo filigranski, sa puno smisla – i sa svim onim potrebnim detaljima koji čitaocu stvaraju sliku pred očima.
Gajić, književno vešto ali i hrabro, fabulu romana uzima iz ruku „velikih glava“ i „krupnih zverki“ vremena o kojem roman govori – i istu polaže na dlanove – pomenutog, „malog čoveka“ i tako čitaocu pruža neverovatnu mogućnost identifikacije i sa radnjom i sa njenim herojima. Čitalac dolazi do zaključka: da je ovo roman o našoj muci, našoj istoriji; roman o nama samima – i pre svega o našem paradoksalnom „epilogu koji traje“ – koji živi u nekom bezvremenskom prostoru, čekajući na svoju konačnu istinu. Možda, zajedno sa konačnom istinom – i na svoju konačnu tačku.
Vredi reći, da iako se radi o žansrovskom trileru, Gajić, poput naših najvećih književnika – skoro pa Andrićevim pristupom, pripoveda i piše o naravi i mentalitetu našeg naroda. Ovo je između ostalog i roman o hrabroj ali i čudnoj ćudi jednog naciona i etnosa prosutog između brdovitog Balkana i Panonske nizije.Već rečeno: roman o nama samima.
