Čak i među stripomanima, ime Vladimir Stankovski nije toliko poznato. Za Blic je svojevremeno crtao geg kaiš strip „ZoOniX – Đuđa & Muđa Šov“, izdavao kratke stripove u časopisima i fanzinima kao što su „Stripburger“ i „Strip Mania“, izdavao i izdaje kratke stripove za „Mali politikin zabavnik“, ilustrovao knjige poput „Bila jednom jedna zemlja“ Dušana Kovačevića i serije knjiga „Čik ako smeš, Kler“, „Nije fer, Kler“ i „Voli te tvoja Kler“ Ivon Princ., radio karikature za koje je osvajao nagrade širom planete, između ostalog i karikature po uzoru na materijal stand-up komičara Džejsona Lava. Pored svega toga je radio i kao grafički dizajner domaćeg nedeljnika „Vreme“, koji su i izdavač njegovog za sada jedinog, ali vrlo malo poznatog strip albuma „Humanoidi i Kretenoidi“, o kome će ovde biti reči. Stankovski je, pretežno, karikaturista, ali karikaturista čiji radovi nisu nužno Pjerov ili Koraksov vid karikature, niti imaju stilizaciju Toša Borkovića ili Ranka Guzine, a pak nisu ni toliko oštre kao Mivelov Bocko ili Koraksova politička satira, pa čak ni vickaste poput trenutnog vladara na polju karikature dnevnih novina Marka Somborca.
Stankovski, barem u glavnini „Humanoida i Kretenoida“, pokazuje ogromno stremljenje ka SFu dok radi svoje radove. Od osamnaest kratkih priča koje se nalaze u ovom albumu, šest je prožeto tom estetikom, ali od tih šest jedna je duga 46 tabli, sa kvazinastavkom odmah nakon iste od još šest tabli. Što je polovina čitavog sadržaja albuma. Ostali stripovi su ili kreativno uvežena kritika društva i dešavanja u istom – ništa što već nije standardni MO karikaturista – ili refelksivni eksperimenti sa crtežom, dizajnom stranica, kadriranjem i neretkim pripovedanjem bez pripovedanja. Naravno, na površini ovo deluje kao zbrda-zdola skalupljen album za izdavanje, na nezahvalno lošem papiru i nezahvalnije loše koričen. Plus čudno locirani prevodi na engleski (ili na srpski, u zavisnosti od potrebe pojedinačnih stripova) direktno ispod samih tabli. Ali pogled često vara, a ovde je prevara kolosalna ako se ne pogleda malo bliže, pa onda još bliže. Prvo je očito odudaranje Stankovskog. Onde gde može da se gađa štosevima poput Bojana Redžića – a par tabli nagoveštava sličnost u satiričnom izrazu – uspeva da utka laganu, skoro nevinu priču sa porukom, poput basne u kadrovima. Onde gde mu je strip vidno dečije prirode, ili uspeva da ubaci votersonovske misli o ljudima i svetu, ili pak uspeva da otera radnju u jedan apsurdni non sequitur prirode angažovanog stripa. Ali najveće odudaranje je kod gorepomenute najduže priče albuma, skoro albuma u malom, zvane „Starfield“. Tamo gde je prilika da jedan ilustrator ovakvog kalibra kakvog je Stankovski isporuči duge priče sa estetikom dvojca Wostok & Grabowski (ranija faza) ili Gorana Lojpura ili Aleksandra Zografa, Stankovski dostavlja jednu koherentnu, skoro prizemljenu, vrlo – u nedostatku adekvatnijeg izraza – „normalnu“ narativu, sa sve likovima, njihovim razvojem, problemima; priču sa strukturom u tri čina u onom najbanalnijem smislu. Naravno, ovde je uspeh eksperimenta u tome što, iako je ovo estetski vrlo alternativna strip priča, čak i nakon detaljnije analize poseduje pregršt izuzetno glavnotokovskih odlika, čak na neki način podseća pomalo na frankobelgijske SF kreacije u domenu devete umetnosti. I naravno, humor koji sebi Stankovski dopusta nije alternativan u otvorenom smislu te reči, već usmeren, planiran, promišljen. Kao takva, ova strip-priča ima i najviše likova – tu je titularni Starfield, probisvet sa parapsihološkim sposobnostima koji vozi samosvesnu raketu i voli da pije; onda njegova cura Pipi, koja je u stvari jedna od četiri cura-androida-niti zlatnog ključa za oslobođenje androida od ljudi; tu su Cajci, par pajkana koji tragaju za Pipi i drugim androribama, a koji estetski i po ličnostima podsećaju na Balka i Skala iz Moćnih rendžera, ili Stenlija i Olija iz crno-belih filmova Abota i Kostela; tu je mentalno poremećeni „superdetektiv“ koji konstantno beži iz ludare i zeza narod svojim nepovezanim govorom i iritantnom pojavom; tu je Mas, android-zaštitnik četiri niti sa sposobnošću metamorfoze i jasnom misijom koju je rešen da ispuni do kraja, čak i na svoju štetu; tu je Brojač zvezdi koji neodoljivo podseća na Gruča Marksa a ima posao da – upravo tako – broji zvezde – i naravno, ima ih još. I svaki od ovih likova je trodimenzionalan i fino razvijen, gotovo holivudski na neki način.
Što naravno ne znači da likovi van ovog stripa – odnosno, akteri drugih, kraćih stripova – nisu interesantni. Tu je TV Sveta, antropomorfni televizor koji se prepire sa svojim vlasnikom. Tu su Đuđa i Muđa, kao i sve njihove životinje, u krunskom vrhuncu svog postojanja u stripu van dnevnih novina is kojih su potekli. Tu je Eko-baka koja se sekira za čistotu svoje bašte, a i Smrda koji se brine za suprotno od toga. Tu je Deda San, koji uspavanim muškarcima olakšava snove golišavim snenim devojkama. Tu je Bubbleboy i njegova buduća supruga Orgazma, oboje deo vrlo futurističkog Rock & Roll stripčića. Tu je srpski-jugoslovenski Isus u Poršeu i njegovo blagonamerno pripovedanje. I tu je Putnik, o kome će biti reči na kraju teksta, kao i pregršt drugih likova o kojima ne vredi toliko pričati, odnosno pisati, pošto ih valja upoznati lično putem čitanja ovog albuma.
Ono što je kuriozitet, ali opet odraz strasti i ljubavi Stankovskog prema svome radu jesu prelazi likova, spone između stripova. Spone koje je naknadno i sam naznačio na prvim stranama albuma, u sklopu sadržaja. U kvazinastavku Starfieldove priče, u istom stripu se javljaju on, Deda San i Orgazma, sa malim i simpatičnim preokretom na kraju. U drugom, stilski vrlo odudarajućem, umetničkijem stripu „Wake up!“ se na kraju u nekoliko vezanih kadrova javlja TV Sveta, prethodno predstavljen kao geg lik u strip kaišu novinskog tipa. Pojašnjenja radi, to bi bilo kao kada bi neko najedanput naleteo na mornara Popaja usred nekog romana Petera Handkea. I naravno, tu je poslednji strip u albumu, gde Putnik, samurajska figura naoružana do zuba hladnim oružjem, sakuplja u jedan voz nekolicinu gorepomenutih junaka i gomilu negativaca. Lepa prezentacija kreatorovog nepresušnog duha inspiracije koji vodi sve ove ideje – pozitivne koliko i negativne – sa sobom, budući da su svi u proputovanju, kako kaže zaključna rečenica em tog stripa, em celog albuma. I to je konačni utisak koji se dobija nakon čitanja ovog dela. Nešto od toga je zezanje, nešto je ozbiljnije, nešto oštro, nešto blago, nešto pomereno pameću, nešto pak bezbedno, nešto nelinearno, a nešto normalnotekuće. Summa summarum toga je čak i u samom naslovu. U Stankovskog svet i jeste kombinacija humanoida i kretenoida, oba vanljudske kreature koje ljudskije opisuju ljude od samih ljudi.
Nabavka „Humanoida i Kretenoida“ je relativno laka i uključuje online kupovinu ili licitacije. Neće koštati mnogo – opskurnost diktira jeftinoću glede para – ali će posedovanjem doprineti mnogo više. A Vladimir Stankovski, iako pretežno ne strip crtač, će moći da mirno spava znajući da mu je trenutno jedino i najveće dostignuće na polju devete umetnosti upravo ta reč u svakom svojem značenju – najveće dostignuće.
