Posvećeno Jaroslavu Supeku (1952-2009), koji je davao sve od sebe da pokaže lepotu života
Strip „Život je lep“ je jedna sitna priča iz jednog sitnog mesta u jedno sitno vreme sa jednim sitnim originalnim uspehom, a koju su kreirali sve samo ne sitni ljudi. Ime Jaroslava Supeka je, doduše, poznatije svetu van domena stripa: slovački Vojvođanin iz Odžaka, Supek je jedan od vodećih srpskih eksponenata eksperimentalnijih vidova umetnosti, kao što su mejl-art i signalizam. Pored toga je poznat i po svojim izletima u vode poezije, po eksperimentalnim romanima i bezbroj izložbi u zemlji i van nje. On je scenarista ovog sitnog dela. Sa druge strane, Miodrag Ivanović Mikica, „najbrže pero Srpskog Miletića“ kako mu biografija nalaže, je crtač sa neverovatno impresivnim rezimeom postignutim u doba kada je domaći strip cvetao – naslovnice za „Zlatnu seriju“ i „Lunov magnus strip“, licencni „Tarzan“ i „Veliki Blek“, „Ninđa“, u skorije vreme „Sergej“ i „Zabava za celu porodicu“. Ilustrator čije su table poznate po dinamici likova, čiji udovi i lica nisu limitirani granicama kadrova. Uz to, Mikica s vremena na vreme „uživa“ i karijeru ikonopisača i molera, ilustratora reklami i mnogo čega drugog, a tu i tamo se reši i na obaranje Ginisovog rekorda za najveći strip na svetu (inače delo u izradi u vreme pisanja ovog teksta).
Vredi naglasiti da je ovo jedina saradnja Supeka i Mikice, jednog vrlo atipičnog umetnika i jednog žestoko efikasnog zanatlije. Ovo delo od šesnaest tabli donosi jednu vinjetu, smeštenu u Odžacima, o seriji događaja jedne vrlo verovatno prosečne večeri. Veliki deo ove priče je periferalnost. Glavni likovi, imenima Grba, Keka i Š-Š, su glavni u onom najpovršnijem smislu; drugim rečima, iako su glavni likovi, nisu glavni akteri. Cela radnja se odvija oko njih, ali priča kao da ne zavisi od njihovih akcija. Primera radi, glavna konfrontacija Grbe (najprominentnijem od ovo troje) je sa nasumičnim likovima u klubu pri početku stripa, a ona koja bi trebala da bude glavna (sučeljavanje sa Mikicom, momkom koji se zabavlja sa curom u koju je Grba zaljubljen) se ne ostvaruje. Onda taj Mikica i njegova cura Marina; oboje deluju kao arhetipski „glavni lik i devojka istog“, što je naglašeno njenom zaslepljujućom lepotom i vitkom figurom, a njegovim znanjem karatea i junačkim zaustavljanjem kriminalaca na ulici. On bi u stripu trebalo da bude neki tip negativca, ali je samo periferno negativac – iako se Grba kači sa njim, ne dolazi do tuče ili preokreta. Štaviše, Mikica se zalaže za Grbu da nije lopov kada policajci sumnjaju na njega. Ovo se nadovezuje na Grbinu periferalnost pomenutu ranije u tekstu. Tu Mikicinu konfrontaciju sa krimosima gleda iz prikrajka, sakriven, čak zadovoljan kada Mikica popije poneki udarac. Keka i Š-Š, na primer, nemaju nešto preterano razvijene ličnosti. Oboje su kao podrška i moralni kompas za Grbu, a opet deluju arhetipski kao glavni junaci neke prizemnije priče (tipa prosečan momak i devojka iz kraja), za razliku od Mikice i Marine, koji deluju kao Kerčev Kobra i Diznijeva princeza (umetnuti bilo koju po izboru).
Ta periferalnost je ključna. Supek se ovde pomalo i poigrava konvencijama stripa, donekle i konvencijama tada aktuelnog oblika stripa. Tok radnje deluje barokno: disko klub sa omanjom tučom, dolazak najlepše žene i nova motivacija glavnog junaka, te odjednom pljačka u drugom delu grada sa karate tučom, a onda neočekivano smešan srećan kraj. Ceo strip deluje kao da neko prepričava ortacima u kafani šta mu se desilo prethodne noći, te tu i tamo ukrasi ponekim simpatičnim detaljima poput „a onda je lik uzeo i karate-mlatio lopove, te su oni u begu ispustili ono što su ukrali, pa evo ja im drpio i doneo kod kuće, a pre toga se vratio na pivo, a ono Š-Š već pijan a Keka smorena, hoće kući“. Strip je sa punim pravom deo edicije „Nebrušeni biseri“, delom zbog gore opisanog kvaliteta narative. Dobrim delom je to i zbog crteža. Mikicini likovi vuku istu onu generičnost kakva je bila svojstvena tadašnjim crtačima poput Branislava Kerca i pokojnog Branka Plavšića – ćosavi mladi momci orni za mlaćenje i zabavljanje, kao i dugonoge zdrave i čile devojke sa dugim kosama i punim usnama. Grba je ovde prelepi izuzetak toga (budući da je grbav, kako mu nadimak nesuptilno naglašava), ali svojom nebrušenošću dodatno naglašava nebrušenost celog albuma. Pomalo paradoksalno, ali vrlo efektivno. Sa druge strane, ta nebrušenost je prisutna i u karakteristikama likova, a koje su opet neretko vezane za ličnost istih. Š-Š u svom stavu i držanju je tipičan srpski nestašni dobrica vitkog stasa, skoro kao Filozof iz „Lajanja na zvezde“, a efekat ovoga je vidljiv u ono malo kadrova u kojim se pojavljuje. Mikica i njegova „civilna dužnost“, kao i njegovo znanje borilačkih veština, savršeno idu uz njegovu plavu kosu i savršene crte lica, kao i sposobnost da pod ruku vodi najlepšu devojku u Odžacima. A i ta lepa Marina je onoliko zgodna i odevena koliko jednoj „najlepšoj“ odgovara, i ima dovoljno ljubavi prema svom dragom da se ista ne ljulja od početka do kraja stripa (ili barem u onom delu stripa gde se pojavljuju). Grba, uz nesrećno skaredni izgled, dobija i nesrećno skaredno izražavanje. Težak je i grub, skoro neotesan, na rečima. Kada uživa, uživa punim plućima kao jedno veliko seosko dete. Sebe neskromno naziva majstorom, čime ulazi u istoriju srpskog stripa kao drugi grbavi lik sa tim imenom i tom titulom (drugi Grba, kreacija Wostoka i Grabowskog, je priča za drugi put). Ukratko, Grba je odžački ekvivalent Šreku, s velikom razlikom u tome što na kraju ne dobije devojku.
Pak, poruka na kraju stripa je suština cele ove vinjetice. „Život je lep bez obzira na mene“, kaže Grba, govoreći u sopstveno ime koliko i u ime stripa. Nema tog ružnog događaja koji će da poremeti tu prostu činjenicu. I naravno, sam istorijat ove priče to dokazuje. Rađen je početkom osamdesetih, ali nije bio objavljen zato što se nije uklapao u koncepciju stripa tadašnjih glavnokomandujućih na tom polju. Bilo je potrebno punih 28 godina da isti izađe u formi omanjeg albuma, godinu dana nakon smrti Supeka, pod izdavačem „Lavirint“ (ovde adekvatno prekrštenim u LavirINAT), onda kada je srpsko strip stvaralaštvo, ujedno i izdavaštvo, doživelo drugi procvat. Žestoka opskurnost je zamenjena relativnom, te ovaj strip tek s vremena na vreme završi kod nekoga u ruke. Što je donekle i greh, budući da ne zauzima mnogo prostora i vremena (ipak je sitan), a uprkos toj sitnoći nudi puno. U čast te sitnosti, i u čast majstora Grbe, i ovaj tekst ostaje majušan. No vredi pročitati „Život je lep“ bez obzira na tu sitnoću.
