Slavna srpska glumica Žanka Stokić rođena je kao Živana Stokić u Velikom Gradištu 24. januara 1887. Žankin otac Bogosav bio je pekar i nažalost preminuo kad je ona imala samo pet godina. Njena majka Julka, premda je rano ostala udovica, udala se po drugi put i to za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu koji nije želeo pastorku u svojoj blizini. Ovde otpočinje tragedija u životu male Žanke koja će svoj epilog imati na samom kraju njenog života.
Posle završena četiri razreda škole, majka i očuh su odlučili da Žanku udaju. Imala je samo četrnaest godina kada su je 1901. godine odveli krišom u Zaječar i na silu udali za jednog abadžiju, čoveka mnogo starijeg od nje. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajičića Čvrge, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.
U prvo vreme radila je kao garderoberka, prala, krpila, statirala, da bi ubrzo dobila svoju prvu ulogu. Bila je to uloga Tereze u pozorišnom komadu Bračna noć. Mlada Žanka i Aleksandar Gavrilović napustili su putujuću družinu i uputili se u Kragujevac, pristupivši pozorišnoj grupi Dimitrija Nišlića, koji je Živanu uputio u osnovne tajne glumačkog umeća.
Mladi glumački par putovao je po vojvođanskim, slavonskim i bosanskim varošima. U Varaždinu je 1907. godine Žanka dobila i prvu dramsku ulogu – igrala je udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije se udala po drugi put i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.
Žanka je bila primećena u Osječkom kazalištu 1907, pokazala je veliki uspeh kako u komedijama, tako i u operetama i dramama. Ali, pravu prekretnicu u njenoj karijeri doneo je dolazak u Beograd avgusta 1911. Tu ju je zapazio upravnik Milan Grol. Samo mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njegov stalni član. Tu je igrala u tri Gaveline predstave „Figarova ženidba“, „Sirano de Beržerak“ i „Rodoljupci“, a na sceni Narodnog pozorišta odigrala je i više od stotinu malih i velikih uloga. Snimila je i jedan film sa više nego simboličnim naslovom: „Grešnica bez greha“ u režiji Koste Novakovića.
Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima – Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, gospađa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“. Januara 1924. dobija uloge u “Narodnom poslaniku” i komadu “Put oko sveta” Branislava Nušića.
1929. godine Žanka je proslavila svoj veliki jubilej – četvrt veka glumačkog rada. U skadarlijskoj kafani „Dva jelena“, od 10 ujutru do dva popodne nizale su se čestitke i darovi. Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća… Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave koju je tog dana igrala premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu. Živela je okružena svojim psima Milkicom i Lolicom, kanarincima, a ni bolesna nije odbila da kumuje mečićima u zoo-vrtu.
Početkom četrdesetih godina u Beogradu je osnovan humoristički kabare Kišobranci, kome se Žanka Stokić priključila već na samom početku. Predstave kabarea izvođene u sali bioskopa Vračar bile su veoma popularne i posećivane. Pred sam rat trupa prestaje sa radom da bi duh Kišobranaca nastavio da živi u okviru novoformirane satirične scene Bodljikavo prase.
Godine 1942. pozvana je na razgovor u Nemačku komandu gde joj je predloženo da se vrati pozorištu, naročito kabaretskim ulogama koje bi “zabavile narod”. To je bio i jedini Žankin način da preživi jer je njen život, s obzirom na dijabetes koji je imala, zavisio od insulina koji su joj Nemci obećali zauzvrat. Tako počinje poslednje poglavlje Žankine karijere.
Igra šumadijsku seljanku Pelu vešerku. Zajedno sa kolegama, vrhunskim komičarima Acom Cvetkovićem i Jocom Tanićem znala je da zaseni pozorišnu publiku. Poslednji programi u kojima je nastupala bili su Razbibriga, Veseljak i Centrala za humor.
Po završetku Drugog svetskog rata život Žanke Stokić pretvoriće se u istinsku tragediju. Optužena da je nastupanjem u pozorištu pomagala neprijatelju, biva osuđena na kaznu “od osam godina gubitka srpske nacionalne časti”, što je heroinu srpskog glumišta dotuklo. Povukla se u samoću i izolaciju čekajući kraj svog života.
Ipak, zaslugom njenih prijatelja i kolega, 1947. godine kazna joj je smanjena na dve godine, a posećuje je i reditelj Bojan Stupica koji joj obećava angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Lepim vestima radovala se samo tri dana. Bilo je to previše radosti za njeno srce. Umrla je 20. jula 1947. godine.
Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006. godine podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, a tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište u Beogradu.
Odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić je rehabilitovana 03.03.2009. godine. Sud je utvrdio da je Žanka Stokić u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima.
Žanka Stokić zauvek je ostala poštovana od svojih kolega i poklonika umetnosti, kroz sve decenije i nakon smrti. Glumačke nagrade i scene pozorišta danas nose njeno ime. Ostaje zabeležena i rečenica Branislava Nušića koju je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“: „Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.
Izvori: Opanak, Stil, Politika, Novosti
