Real je postao šampion Evrope po 11 put u svojoj istoriji. Bela tačka bila je crne boje za fudbalere Atletika, Real Madrid – Atletiko Madrid 1:1, penalima 5:4.
real madrid vs atletico de madrid 1-1
Prečka na početku drugog i stativa u penal seriji su se isprečile pred fudbalerima Atletika da po prvi put u klupskoj istoriji podignu veliki srebrni pehar. Da nisu, moglo bi se reći bilo bi zasluženo.
Real je bolje otvorio meč. Ono što se očekivalo od Atletika, drskost i konkretnost, veća želja, na otvaranju smo videli od fudbalera u beloj opremi. Kao da je Real imao želju da po prvi put prigrli trofej, tako su kidisali igrači kraljevskog kluba ka golu rivala. Već u 6. minutu, raspoloženi Bejl je napravio sjajan prodor po desnoj strani nakon čega je fauliran, da bi posle dobrog ubačaja Real došao do velike prilike, ali je Jan Oblak sjajno skinuo zicer Benzemi sa nekoliko metara. Ovakav početak je nagoveštavao odličan meč pun naboja što je posle nekoliko minuta dokazao i pogibeljan start Karvahala nad Grizmanom.
U 15. minutu Real je poveo. Kros je iz prekida ubacio nezgodnu loptu, koju je sa vrha kaznenog prostora u srce peterca prosledio Bejl glavom pronašavši, čini se u ofsajdu, Serhia Ramosa, a ovaj je još jednom bio koban po Atletiko, odlično se snašavši i proturivši loptu ispod Oblaka za vođstvo svoje ekipe.
Posle tog trenutka, loptu su u svojim nogama uglavnom držali fudbaleri Reala, ali bez ozbiljnijih prilika sve do opasnog ubačaja Benzeme u 32. minutu na koji je Oblak sjajno reagovao otklonivši opasnost ispred svog gola. Real je dominirao, ali su, večeras sjajni bivši štoper Partizana, Stefan Savić i njegov kolega u štoperskom paru, Dijego Godin, uglavnom na vreme otklanjali opasnost. Tek od 35. minuta, fudbaleri Atletika su malo povezali redove i zaigrali ozbiljnije na protivničkoj polovini što je rezultiralo sa dva solidna pokušaja Grizmana, tek da najavi ono što će uslediti u drugom poluvremenu.
Na odmor se otišlo sa minimalnom prednošću Reala, a šok po njegove navijače usledio je odmah na početku drugog dela igre.
Grizman je po zemlji tražio Toresa koji se sjajno zagradio i naterao, večeras poprilično bezobraznog i simulantski raspoloženog Pepea, da ga faulira, a engleski arbitar je bez razmišljanja pokazao na belu tačku. Loptu je uzeo Grizman i učinio ono što je i Peđa Mijatović uradio 1998. na Svetskom prvenstvu protiv Holandije, umalo polomio prečku. Promašaj je negativno uticao na Grizmana koga je samo par minuta kasnije žestoko hrabrio i Čolo Simeone u pauzi, prilikom povrede Karvahala. Iako je Grizman bio narednih 20ak minuta glavom van igre, ostali igrači u crveno-belom su se probudili i pokazali da nisu slučajno učesnici završne smotre.
Ređali su se zicer Savića nakon prekida, drop kik Kokea iskosa sa vrha šesnaesterca i volej Salua sa penaltika, da bi posle tih promašaja Real preko Benzeme umalo prelomio meč. Modrić ga je sjajno spojio sa golom, ali nakon što se stuštio ka golu Oblaka sam sa desne strane kaznenog prostora, prilikom završnog udarca, Slovenac je još jednom izašao kao pobednik. To je malo trglo igrače u belom da bi početak 78. minuta doneo niz uzbuđenja.
Prvo je Ronaldo dva puta promašio, prilikom čega je u drugoj situaciji bio u mnogo izglednijoj poziciji za postizanje gola, a odbitak je Bejl pokušao da prosledi u gol, ali su još jednom na visini zadatka bili prvo dvaput Oblak, a na kraju i Stefan Savić. Kako to obično u fudbalu biva nakon velikih promašaja sledi kazna.
Huanfran je sjajno prodro po desnoj strani, milimetarski preciznim dodavanjem pronašao Karaska na drugoj stativi koji je pravovremeno uklizao i doneo erupciju oduševljenja Atletikovim navijačima, zakucavši loptu iza leđa Navasa, Real – Atletiko 1:1 u 79. minutu.
Činilo se da je sve na strani Atletika, psihološka prednost, energija nakon izjednačenja, motiv iz lisabonskog finala, ali sve to nije donelo prevagu u ostatku meča gde se uglavnom do poslednjih nekoliko minuta drugog produžetka igralo između dva šesnaesterca. Tek u finišu je Real ozbiljno napadima povijao odbranu „jorgandžija“, ali su momci iz poslednje linije odbili te napade i doveli predstavu do završnog čina. Sa jedne strane nasmejani Zidan u razgovoru sa Ronaldom, sa druge Čolo Simeone sa ratničkim izrazom lica pred tribinom sa navijačima Atletika. Drama kakvu samo fudbal može da režira. Ono što nijedan navijač na svetu ne želi da vidi, nasmejana i srećna lica omraženog rivala i pesma i huk sa tribina protivnika u najvećoj utakmici života. Za jedne je to moralo postati realnost, noćna mora nikad zaboravljena, za druge ostvarenje sna. Bela tačka je postala ruski rulet.
Vaskez, Marselo, Bejl i Ramos sa jedne, a Grizman, Gabi i Saul sa druge strane, bili su više nego sigurni izvođači jedanaesteraca za svoje ekipe, a onda je u četvrtoj seriji za Atletiko loptu uzeo asistent kod izjednačujućeg gola, Huanfran. Odmeren zalet, udarac unutrašnjim delom leve kopačke i još jednom zvonki zvuk okvira gola. Stativa. Navas je pročitao, ali stativa je odradila svoje. Neverica na klupi Atletika, suze u očima navijača u crveno-belom. Loptu je uzeo onaj koji je jedini imao obavezu da to učini u tom trenutku – Kristijano Ronaldo. Prepune tribine San Sira su bile uperene u njega. Zalet, najkraći trenutak najglasnije tišine na svetu i goool. Oblak u jednu, lopta u drugu, a kruna na glavu kralja, trofej se posle jednogodišnje pauze opet vratio u Madrid. U beli deo Madrida. I stanovaće tamo najmanje godinu dana.
Zinedin Zidan je nakon igračke, Realu doneo krunu i kao trener i pokazao da je pred njim sjajan fudbalski period i da će nam podariti još magije iz svoje fudbalske kuhinje. Kao igrač je bio jedan od najvećih, kao trener će to zasigurno postati.
Svaki ljubitelj fudbala ne može, a da ne oseća žal zbog Dijega Simeonea. Čovek koji je stvorio današnji Atletiko, izgradio sistem, doneo mu titule u Primeri i Ligi Evrope nije krunisan onim najvećim trofejom. Ponosno je šetao po travi milanskog zdanja, aplaudirajući publici uzvraćao za podršku, čestitao velikom protivniku, bodrio svoje uplakane igrače. Čovek, trener, vođa, nesumnjivo da će se vratiti. Nesumnjivo i da zaslužuje bar još jednu završnu predstavu lige šampiona, a ako bude malo i kosmičke pravde, podići će ušati pehar. Na taj način će jedna lepa fudbalska priča dobiti epilog bajke. Do tad hvalospevi pripadaju beloj strani Madrida, kruna je na glavi kralja.
