Љупка Максимовић годинама ниже своје стихове и љубоморно их чува само за себе и у себи. Стрепња да их, тамо неко, ко их буде читао, неће разумети или осетити, доживети, као она, да неће затреперити, задрхтати, видети исту боју, чути исти звук, ту лепоту и тананост коју само срце може у једном трену да исплете, није јој дозволила да, све до сада, њене песме стигну до нас. Као да јој се чинило да ће емоције, испреплетане са бојама и сликама у њеној души, изгубити лепоту, чистоту и искреност ако их неко други додирне, дотакне и тако отме и одвуче у неки свој свет. Чини се да песникиња не жели, не уме, или осећа страх или стид, да са другима, односно непознатима, подели свој унутарњи свет, машту, мисли, разум, „дрхтаје“. Као да јој се чинило да ће њени стихови, изгубити укус тајне и постати нешто друго, доступно свима, одлетети као птице у далеки свет, и да ће тако изгубити сваки контакт са њима, а самим тим ће и део ње нестати.
Као да се држала оних Десанкиних стихова “ јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да“ заборављајући да све што је срећа, радост и лепота постаје веће и лепше када то поделимо са другима. Нека један од читалаца затрепери уз неки њен стих, нека бар неко запише или запамти једну строфу и разлог због кога је то написала, а сада и „храбро“ изнела пред нас ове песме, биће оправдан.
Стихови који су настајали у устрепталом срцу младе крагујевчанке а онда са годинама добијали на зрелости и значају, стихови са „мирисом жутих дуња“ ево ипак, после толико година, „уводе“ Љубинку Љупку Максимовић у тајанствени свет крагујевачких песникиња, доносећи са собом лепоту и прошлог и садашњег времена.
МАШТА
Требало би сунцу дати боје дуге, да се руди
Па да сазнам какве ли су звезде кад их ноћу буди.
Знам то сунце боје дуге, очаране занесене
Видим звезде распеване, жуте, плаве и зелене.
Тад би дани заиграни остајали много дуже
Бирам дугу којом ходам, по њој водим драге људе
Гледам лица озарена, једна другом кажу-друже
Шаренило овог дана мења стварност, све да добро буде.
А ви звезде распеване, разне боје и зелене
Чаролију ноћи дајте, да се снови одсањају
Снови будни, успавани, сетни, заборављени
Звезде бистре засијајте, дугиноме дану врата отварајте.
Моја машта свашта слика
Свет из бајке, ил других планета
Само волим прозоре видика
Лепо, добро – к’о да сам поета.
СУЗА
Могла бих теби, ја утеха бити
Ако туга твоја душу ми дотакне
Могла бих теби ја одличје бити
Ако дело твоје тражи да ме такне.
Утеха сам тиха за све туге праве
Иодличје вредно за сва дела важна
Ти изнеси душу на сузе исправне
Та дела ме такну-нису она лажна.
И могу и рећи – све те ја разумем
Живим тугу твоју, што брже да прође
И могу ти рећи – да те лечим умем
Јер делу је требало премного да дође.
Сад умири срце, да ти куца лако
Лечилиште ја сам раширених руку
Сад ме види бистро и загрли јако
Видиш, ту сам да отерам тугу.
ДРХТАЈ
Била сам ти, а и бићу опет
Љубавница-жена, скривена и тиха
Била сам ти, а и бићу опет
Лепотица-вила, анђео из стиха.
Била сам ти, а и бићу опет
Опасница-мудра, путокази зрака
Била сам ти, а и бићу опет
Заводница-снена, чуварка од мрака.
Али ти се предај, полако и нежно
Да осетиш жену-вилу, мудру, снену
Али ти се предај, лагано ал’ снажно
Да осетиш мене, сву чежњу сакривену.
Не тражим од тебе да будеш што ниси
И не желим тебе ни са трачком стида
То што јеси, дрхтају ми годи
Јер ти недаш да се дрхтај кида.
ТИШИНА
Много треба да тишину хоћеш
Стално питаш куда треба ићи
Мало треба да тишина дође
Ал’ како је тешко то мало постићи
Пусти мисли да тишину зову
Спокојно и спремно ко да орден примаш
Пусти знање за ту тајну нову
Озарено, сјајно – за то моћи имаш.
Кад тишина благо дотакне ти душу
Ти је нежно такни, остави је ту
Рећи ће ти немо, ко кад гране њишу
Ја сам теби извор, лек за тугу сву.
А тишина пева стих што души годи
Ти је будно слушај, памти звуке њене
И тада ћеш чути-тражи, да се и догоди
Та песма тишине помериће стене.
ВИТЕЗ
И са вештом маском препознајем тебе
Не желиш да чујеш шта ти могу рећи
Па како онда да откријем себе
И могу ли после речи, од тебе утећи.
Душа ти је тамна, а у помоћ зове
Године су прошле пребрзе и празне
Да л’ су помоћ све љубави нове
Ил’ смиреност, aнђеоске приче разне.
Шта ти ломи копља витеже од реда
Ма све стреле среће у машти ти стижу
Ти витеже храбри – душа да се преда
Јер се само тако задовољства нижу.
Бићу ти у машти да ти душу светлим
И када ме нећеш, тамо ћеш ме наћи
Бићу ти у машти да ти душу грлим
Витеже мој храбри – тако ћеш се снаћи.
АНЂЕЛИ ЧУВАРИ
Анђели чувари небескога свода
На крилима Вашим донесите радост
Премного је патње човековог рода
Помоћи нам треба, понајвише светлост.
Видети Вас стварно – посебан је дар
Обасјајте реке, улице, планине
Донесите распевану песму, бар
И осмехе са пуно ведрине.
Ти покрети Ваши лек су за све људе
И знакови разни, светлости и боје
Ви нас погледајте, па како нам буде,
Лечилиште право, истинито – то је.
И хвала Вам сви Анђели наши
За осмехе дате, радости и среће,
Што Ви знате да смо вечно Ваши
Верујемо да нас крила и руке Ваше
Напустити неће
ОПРОШТАЈ
Ожиљке гледам, ал’ више не боли
Прошли дани исписани страхом
То што видим, више ме не воли
Зар сам то ја, ходала прахом.
Ко да причам причу о некоме другом
И дивим се смелости и снази
Биће моје загрљено дугом
Смирај, радост, пажњу проналази.
Ти ожиљци, наук су ми дали
Све тешкоће и болови душе
Да су они минорни и мали
И да светлост – туге до зрна угуше.
А искуство свако у сећање дође
Проналазим речи да оправдам дело
Опроштај за гласност, поглед – и све што те снађе
Осећај је прелеп, биће ми је цело.
СРНА
Дароваћу теби ја све своје снове
И погледом рећи шта ми твоје постојање значи
Хоћу да ми будеш, ти сво благо моје
Да сви снови буду стварни, буду јачи.
Да л’ ти срно моја, разумеш шта кажем
То ти крхост твоја допушта да дрхтиш
Да л’ ти срно моја, хоћеш снове моје
То ти нежност твоја допушта да стрепиш.
У мени су дрхтаји место миру дали
Хоћу дрхтај твој у мир да претворим
У мени су стрепње све – кестени пали
Хоћу стрепњу твоју у спокој да обојим.
Поглед твој ми каже, срно, да се варам
Да су теби твоји дрхтаји, стрепње, сигурни и важни
Срно нежна, блага, не даш да се старам
Ти разумеш мене, осећаји твоји, баш су много снажни.
