Od doba u kome su na zidovima pećine u Altamiri ljudi iscrtali bizone ostavljajući bezvremen trag pa sve do današnjih dana umetnost postaje sve čistije zadovoljstvo. Njenim delima se dive najpre stvaraoci a potom i publika. Prevazišla je čulna i telesna zadovoljstva postajući sveta i blažena. Trenuci začeća i stvaranja dela obeleženi su aktivnim postojanjem bez misli, slobodom duha i osećanjem radosti. Nesvest, nadsvest sve samo ne svest. Poneki ovo stanje u dimenziji vremena nazivaju zlatnim a pojedini, upućeni meditativnim. Religije ovo stanje sasvim dobro poznaju kao i pojedini psiholozi. Njihova meditativnost je za razliku od umetničke slobodne, usmerena i kao takva retko u prilici da omogući potpuno zadovoljstvo.
To je i razlog zbog kog se svesni opredeljuju za umetnost bilo kao stvaraoci ili konzumenti kako to danas vole da kažu. Već prvi plodovi vode ih sve dublje čineći ih zadovoljnim i ispunjenim. Ovom prilikom ne želim da ulazim u raspravu o pravoj ili krivoj o priznatoj ili onoj drugoj ili o……..znate i sami. Želim samo da napomenem da je umetnost baš sve ono čije će delo umetnika ili publiku odvesti u to divno stanje.
Znam da će se to dogoditi i prilikom posmatranja prirode i njenih dela koja često nazivamo čudom. Ponosan sam da to znate i Vi i da se svi divimo njenim lepotama. Cveću, vlatima, vodi, nebu……..i onom neočekivanom, iznenadnom.
Koračamo dakle istom stazom koja nas spaja sa Altamirom prolazeći svim kontinentima, vodom i kopnom, nebom i svemirom sve nastavljajući ka kraju vremena ako postoji. Nasmejani smo i vedri. Pogled nam je blag a srce ispunjeno i spremno da prihvati i daruje ljubav. Jedina vrednost je radost. Interesi ne postoje. Postojimo kao i radost koja prožima naše ćelije.
Nadam se draga čitateljko i čitaoče da ste i i zakoračili na našu stazu?
Uživaćemo diveći se!
Miroslav Lj Ranković
