S O K O
Soko je bio izuzetan konj. Crvenkast, sa belim cvetom na čelu. Krupan, verovatno porekla neke krupne sorte. Kupio ge je stric Đuro i ponosno ga uprezao ne samo za vuču u paru sa Bugarom nego i u kolica predviđena za paradu. Išlo se u Srb na Veliku Gospojnu na sajam. Svi su sa divljenjem i po malo zavidno gledali gizdave
Đurine konje, sa praporcima, kako se poigravaju sa kolicima i dižu prašinu za sobom po beloj makadamskoj cesti.
Kada se pokose livade i privedu kraju poljoprivredni radovi, nema zabrana i sva stoka se pušta na pašu po ceo dan, po barama, kako se zovu livade pokraj lepotice Une.
Sokola je konjska pamet odvela čak preko reke do pruge. Tu je imao blizak susret sa vozom. Zakačio ga voz i gurao pred sobom. Ovaj je onako snažan pokidao pet pragova na pruzi i doveo do prekida saobraćaja od tri dana na veoma prometnoj pruzi između Bihaća i Knina.
Soko je prošao sa povredom leve butine, velika rana koju je veterinar ušio uz skepsu oko njenog zarastanja. Više od pola godine je bilo potrebno da sve to zaraste i da bude onaj stari jaki Soko. Samo su ga ljubav i pažnja izlečili.
I kada je u paru sa Bugarom prodat otišao put Italije, ostala je priča o njegovoj snazi, susretu sa vozom i pokidanim pragovima na unskoj pruzi.
