I L Č I
Nemački pisac Karl Maj je imao baš dobru maštu. Napisao čovek romane o Old Šeterhendu i Vinetuu, velikom poglavici Apača, Divljem zapadu i tamošnjimn zbivanjima, iako mu noga nije kročila u Ameriku. Na Plitvicama su po njegovom romanu snimali film „Odlazak velikog poglavice“ gde su Ličani statirali, igrajući Indijance, u Borovo patikama i gromko uzvikivali: Halt! Film snimali Nemci u koprodukciji sa našima. U kadru se našao i autobus Autoprevoz Otočac, koga režiser nije primetio, dok se ovaj polako kretao prašnjavim drumom.
Vinetu je imao konja: Ilčija, što bi u prevodu trebalo da znači Vetar. Karl Maj ga je razigravao i puštao da nosi svoga gazdu iz bitke u bitku, brz kao samo njegovo ime. Bez sedla su se stapali u jedno. Statisti su sa setom gledali u njegove šare i raspirivali sećanje na konja šarenoga sa ovih prostora i njegovog jahača sa
buzdovanom. Ali, to je druga priča.
U tandemu sa Lastavicom, konjem Olda Šeterhenda Ilči je izgledao kao napisan u nekom romanu za decu. Kopao je kopitom po zemlji kada je ljut ali i odano slušao sve naredbe svoga gospodara.
Sve je to u romanu delovalo veoma idilično i ni traga o surovosti i genocidu naseljenika nad Indijancima i njihovom progonu u nedođiju. Velike poglavice Bik Koji Sedi, Ludi Konj i ostali nisu imali pristupa ni u literaturi ni u filmu, zato što su bili izraz drugačijeg dešavanja i odudarali od zvanične istorije Sjedinjenih Američkih Država. I kada ih je bilo, prikazani su kao divlji, surovi, krvoločni nasilnici nad nevinim doseljenicima.
Belog oca iz Vašingtona i njegovu Magnoliju Vinetu nije upoznao, iako su imali funkcionalnih i geografskih dodirnih tačaka.
