A C U L A
U Srbiji su do skora postojali tzv. stočni pasoši ili ti čedule. Konji i vojničke bukvice. Rugaju se Dani Ličaninu da je sa stočnim pasošem otišao u Ameriku još pre Prvog rata.
Mobiliše se vojnik, mobiliše se i konj. Oba uvedeni u vojnu evidenciju.
Ima li šta vrednije za srpskog seljaka od konja? Ko će ga u ratu bolje paziti od njega? Znala je to vrhovna komanda.
Ostalo je zapisano da je srpski vojnik Dragomir Rajić iz sela Uzveća kod Šapca sa svojim konjem Aculom prošao sve slavne bitke koje je srpska vojska vojevala.
Drinska divizija. Prvi balkanski i Drugi balkanski rat. Kumanovska i Bregalnička bitka. Nisu se ni oporavili a ono Austrijanci navališe. Cer, Kolubara, zatim povlačenje preko Albanije. Oporavak na Krfu, pa nazad u Srbiju.
Niko srpsku vojsku nije mogao zaustaviti u nezadrživom jurišu kući. Toliko su jurišali da su bez zaustavljanja stigli do Osijeka. Srpski opanak je čudo. Koliko muka i nedaća.
Acula je bio pravi jahaći konj. Crne sjajne dlake, vičan ratovanju i uvek na službi gazdi. Vukao je iscrpljene vojnike kroz smetove po albanskim gudurama i nosio iznemogle. Dragomir ga je srčano branio od gladnih, koji su u njemu videli način da bar malo napune svoje prazne usukane stomake. Delili su sudbinu. Zajedno se
oporavljali na Krfu. Kretala sa lađa francuska i sa njima na palubi.
Za neverovati je da su uspeli živi se vratiti u Uzveće.
Kod kuće je Acula dobio voljno. – Ti si svoje odužio – obrazložio je svoju odluku Dragomir. Nije ni čeze vukao. Samo je mažen i pažen do kraja svog dugovečnog života.
Kada je uginuo Acula, Dragomir i njegovi saborci su ga sahranili uz vojničke počasti. Zaslužio je to sigurno.
Priča je istinita. Sedlo se nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu. Kao mali trag ljubavi čoveka i konja i međusobne vezanosti i odanosti. Da nije ove priče, sedlo bi bilo samo obična stvar. Ovako, Acula još uvek živi u nezaboravu i isprečio se između jarećeg pečenja i ostalih vašarskih đakonija i Mačkovog kamena.
Mladima za nauk.
