VRANAC IZ BAŠAIDA
Kada je Knez Mihailo sa svojom slatkom groficom obilazio očeva imanja po Banatu, u selu Bašaid su mu poklonili prelepog Vranca. Crn, snažan, gord i idealnih proporcija. Zlatni presek što ga je napravio Leonardo Da Vnči za
idealne proporcije čoveka imao je Vranac, kada su konji u pitanju. Mihailo se divio svome konju. Ta ljubav je proizvela i organizovanje konjskih trka u Beogradu, uz pravila koja je napisao sam Knez: Engleski konjotrk. Znači, ne samo Narodno pozorište nego i hipodrom je Kneževa zasluga.
“Što se bore misli moje” su završile svoju tužnu pesmu u Topčideru kada je Mihailo imao blizak susret sa atentatorima ( ništa novo za Srbiju do današnjih dana) a Vranac je ostao simbol konjske lepote.
Kao što biva, onda se podiže spomenik utemeljivaču srpske države. Vajar iz Firence Enriko Paci je angažovan da ga napravi.
Vranac iz Bašaida mu je bio etalon za konja. I na Svetog Nikolu, krsnu slavu Obrenovića 1882.godine otkriven je spomenik u prisustvu kraljevske porodice i svite, uz skrušeni srpski narod. Svi bili zadovoljni monumentalnim spomenikom.
I danas je tako. Jedino je nepravda načinjena i mladi se okupljaju “kod konja” a ne kod “Mihaila” ili makar “Kneza”. Za vreme svog boravka u Srbiji vajar se u jednom momentu izgubio. Boravio je u Zagrebu i već urađeni nacrt konja Kneza Mihaila prekopirao u konja Bana Jelačića. Tako je jedan ovdašnji konj, iako bez velikosrpskih pretenzija, zauzeo najlepši deo Trga republike u Zagrebu.
