D U N D U L
Usmena predanja Roma, pismo nisu imali, kažu da je jedan od careva još u početku formiranja romske nacije bio Penga. Vladao je dugo, sve dok Bogu nije dojadio.
Bar je neko tada mogao da smenjuje vladare. Imao je Penga konja po imenu Dundul, kakvog nigde ne beše. Legenda kaže: Tri ga gone a četiri vode, šest ga drže da se ne prevrže. Od like mu dizgin napravili, o bodove sindžir postavili, pod kukuve torbe obesili. Pod repom mu kahveni takumi (ne tajkuni), džezvenjaci, mrki
kahvenjaci. A Penga: Silan beše car nad carevima. Za pasom mu od srme kubura, na ramenu zlatni džeferdari, kroz čakšire koljeno ispalo, fermen zlatan, mortasta dolama, na glavi mu samur kapa mala a kroz kapu perčin provirio. Krpa na krpi, tipa na tipi, konac na koncu, jedno hoda, po hiljadu voda.
Lepo opisano, sa kolena na koleno. Nakitili konja i junaka kao što su Srbi kitili svoje vitezove, naročito Kraljevića Marka u svojim predkosovskim, kosovskim i ostalim ciklusima. S tim što njihovi ciklusi počinju još od puta za sudbinom iz daleke postojbine Indije, do svugde.
Dundul je ušao u legendu. I to pokazuje koliko je romski odnos prema konjima bio pozitivan. Cigani ljube konje – kaže jedna lepa pesma. Jašu ih po stepama, kradu kad mogu, trguju i jednostavno konji su uvek prisutni u njihovom životu. Simbol njihove dinamike i načina življenja, čergi i putovanja. Ciga hvali svoga konja – je razumljiva i razložna pesma čika Jove Zmaja koju smo učili u osnovnoj školi. Punu šale, dosetki ali i ljubavi prema hvalitelju i hvaljenom.
Dundule, ima li mira za Rome ili će vođeni zvezdama nastaviti svoja lutanja dok je sveta i veka?
Konjotrk u vremenu Dušan Puača
