K O P E N H A G E N
Kopenhagen je mirno pasao travu nadomak Vaterloa, ne sluteći da će uskoro biti učesnik u porazu velikog Napoleona.
Dođoše po njega, staviše sedlo i spremiše ga da bude konj dostojan jahača. A jahač je bio niko drugi do Vojvoda od Velingtona. Komandno mesto je bilo na brežuljku odakle je pucao pogled na Vaterlo. Vojvoda je bio nervozan i često ga je bez ikakvog razloga mamuzao. Kopenhagen ja sažaljivo gledao kako uz vojnike stradaju i konji, nedužne žrtve ove bitke. Bilo mu je žao i ljudi, ali, nije imao načina da im pomogne. Ipak, bio je srećan
što se našao na pobedničkoj strani. Velington je dobio bitku. Kopenhagen nezainteresovano pogleda u Marenga, konja poraženog Napoleona, koga vezanog odvedoše kao ratni plen. Bilo je tu i nekoliko francuskih šarmantnih kobila. Lepša je zelena trava nego zanimacija sa kobilama, pomisli Kopenhagen i dodade: Ta, mi smo ipak, engleski konji.
