M A R E N G O
U bici na Vaterlou Napoleon je toliko kašljao i kijao da je Marengu bilo jako teško da ga zadrži u sedlu.
Znao je, ako Imperator padne sa konja, pašće i sa vlasti.
Uvijao se, pravio sve moguće i nemoguće poze ne bi li gazda ostao u sedlu, ali, avaj, na kraju je Imperator tresnuo i dobro ugruvao stražnjicu.
I tako je Napoleon imao svoj Vaterlo. Od tada pa na dalje, mnogi su ga imali, uz manje ili veće bolove na dupetu.
I dok je njega bolelo dupe, vojska se razbežala i ostavila ga na cedilu. Napoleon postade ratni zarobljenik a Marengo ratni plen. Marengo je bio jako ljubomoran. Ostao je bez gospodara, koji se sa konja preselio na Jelenu, istina svetu, ali Jelenu. A taman mu je oprostio Žozefinu.
Posle vitkih i po malo perverznih francuskih bedevija, u njegov privatni život su bezuspešno pokušavale da uđu hladne i stamene engleske kobile. Dosledan sebi i svom prefinjenom ukusu, zakleo se na celibat i mirno dočekao starost.
