BUKEFAL
Volovska glava
Aleksandar Makedonski je ujahao u Atinu na svome Bukefalu, gordo jašući, uz klicanje Atinjana njegovom imenu i delu. Svi osim Demostena. Bukefal je bio ponosan. Gazio je graciozno visoko podignute glave. Tik ispred centralne lože je pustio dug jednozvučan prdež i napravio hrpicu balege.
Oh! Oh! Zgroziše se Atinjani.
Ha! Ha! Aleksandar odgovori masi i mamuznu Bukefala u znak blage kazne za
nestašluk svoga ljubimca.
-Ceo svet je moj! Građani atinski, moj konj još nije postao senator, to će Rimljani da upriliče kasnije sa razvojem demokratije, ali moj konj je za vas konj nad konjima!
Živeo Aleksandar! Živeo Bukefal! Odjeknu iz hiljade grla.
Bukefalu pođeše suze, ganulo ga je Aleksandrovo poštovanje i briga. Setio se vremena kad je bio ždrebence u štali Filipa Makedonskog i prvog jahanja mladog Aleksandra. Jedino je njemu dozvolio da ga pojaše, ta tvrda volovska glava, kako u prevodu znači njegovo ime. Opseti se svog prvog seksualnog iskustva. Kasnije su mu u znak poštovanja podvodili najbolje kobile iz cele Grčke a kasnije i iz Persije.
-Eh, kad bih znao šta će biti sa mojim potomcima kroz hiljadu godina? -zapita se rezignirano Bukefal i opet pusti jak prdež.
Dobri stari Filip je svoju ljubav prema konjima iskazivao i svojim imenom:
Philippos – što znači ljubitelj odnosno prijatelj konja. A iver ne pada daleko od klade, pod uslovom da Aleksandra Velikog možemo nazivati iverom. Više mu odgovara baobab.
