Kad sam bio mali, pa i malo veći, leta sam uglavnom provodio kod maminih roditelja, dede i babe u Grdovićima (za one koji nisu iz Zavičaja, to vam je pored Arilja, a moj Zavičaj se piše sa velikim Z).
Ovo je bio jutarnji ritual većine domaćinskih kuća u Srbiji, pa tako i kod mog dede Miloša Popovića (pio je kafe po sopstvenom priznanju od jedanaeste, kada je verovatno i propušio, mada se smejuljio kad smo ga za to pitali). Baka Sofija, devojačko Radičević mu je, naravno, svako jutro kuvala i donosila na trem kafu u filjdžanu i kocku šećera uz čašu vode (kad nije bilo ratlakohuma).
Deda nikad nije okusio kap alkohola, ali za ovu pričicu- crticu, tu se pojavljuje komšija Radovan zvani Rašlje, i baba uz dedino redno doda za Radovana i mali polić rakije.
Jednog jutra, videći kako sam „zblenut“ u taj njihov ritual, Radovan zvani Rašlje ispriča otprilike ovako:
-Vidiš, svake noći se raznorazna nečist, bakcili i tako to, sakupi u ovijem mojiem ustima. Ja lepo uzmem ovu Sovijinu kocku šećera, umočim u vodu i metnem u usta… (i sve tako uradi cokcući…). Ondak uzmem ovaj filjdžan sa kafom i zacrnim im sve tamo (i iz dva tri srka sruči tu kafu). Pa uzmem ovaj polić Miloševe rakije i pobijem sve do ijednog! (i klo klo klo klo… ispije on to iz cuga).
I lijepo ti sad uzmem ovu vodu i očistim i usta i grlo (klo klo klo…)
Ja gledam zabezeknut. A Radovan zvani Rašlje (to je onaj komšija koji je glavni u svinjokolju, kosidbi, vršidbi… i svim drugim muškim poslovima i pričama, dakako) spusti čašu i kaže:
-Sovija, dajder još jednu. Ovu, doooobru Miloševu!
