Već sam negde pisao da nikada ne znam gde idemo na odmor. Deca su odavno u svom svetu (i bukvalno), sad oni vode svoju decu, a nas dvoje se odmaramo. Mislio sam iz nekih razgovra da idemo u Grčku, na jedno od onih ostrva, Hidru ili koje god već. Kod njih se korona zahuktavala, a bogami i kod nas, i jedva sam čekao da se avion grčke čarter kompanije odlepi sa surčinskog aerodroma i poleti u Heladu. Ali ne lezi vraže, on sleti na ostrvo, ali ni manje ni više, nego na Siciliju…
Dugo smo se klackali do svoje destinacije (ne bih da reklamiram, ali koga interesuje napisaću u inboks) i kad je vozač oglasio ime hotela, ispalo je da se samo nas dvoje
od cele grupe i celog čartera smeštamo u njega…
Na obali Tirenskog mora okružen visokim brdima pod vegetacijom, u lepo uređenom vrtu sve je urađeno tako da niko nikom ne remeti mir, ljudi sa decom na drugom kraju
ogromnog bazena, koji je ispresecan ostrvcetom sa palmama (onim iz knjige Ostrvo sa blagom) i plažom za koju vam trebaju one nazuvice da bi komotno, bezbolno i
bez onog plesa među kamenjem, stigli do dubine. More je čisto, plavo (za divno čudo) i nema neke velike gužve. Mi volimo morsku vodu i gledamo da smo što duže u njoj, pogotovo moja H, kojoj je dugotrajno plivanje jedan vid terapije, za razliku od mene, koji se plaši (opa, reći će neko) velike vode. Utapao sam se kao dete u Sastavcima i na Viroštaku, zemljaci će znati gde je to.
Rešili smo da ne idemo ni na kakve izlete. Jeste, volimo oboje i istoriju, i rimski, i helenski period, i kulture koje se ovde isplepetaju, ali, Bože zdravlja, što rekla Konstrakta, doći ćemo ili za Novu godinu ili kasnog oktobra, pa obići sve to što nude turistički bedekeri…
Mesta još uvek ima dovoljno, mada svakog dana dolaze novi gosti i cenimo da ćemo za neki dan morati svoje ležaljke u hladu da rezervišemo čim se krene na doručak.
Hrana je kvalitetna, ukusna, raznovrsna i obilna (teško joj je odoleti, ono, samo da se proba…). Cenim da u hotelu ima preko polovine italijanskih gostiju, mada se tu i tamo
čuju skandinavski jezici (teško ih razlikovati), francuski, engleski, poljski, slovački, ruski, mađarski i, čini mi se, rumunski.
Servis i osoblje uopšte je veoma ljubazno, neusiljeno i čini se iskreno, u zatvorenim prostorima obavezna je maska i toga se pridržavaju gotovo svi, pa i deca. Naša domaćica, vodič, koja nas je sačekala i jedno vreme provela u našem autobusu, je skrenula pažnju da se ne ljutimo ako ne odreaguju odmah na našu molbu.
„Desiće se da ćete morati i tri puta da ih podsetite. Oni to ne rade zato što vas ne cene, već su prosto takvi.“
I dodala:
Obavezno stavite dokumenta, novac i nakit u sobni sef, za svaki slučaj, mada u poslednje vreme, od pre desetak godina, čini se da je na Siciliji uveden red i da je kriminal sveden na najmanju moguću meru, što ne znači da ga nema…
Povučeni tim savetom, otkrijemo da je sef u našoj sobi zatvoren i da ga nikakvim uobičajenim kodovima ne možemo otvoriti. Kad smo krenuli na plažu svratili smo i
rekli na recepciji. Mlada devojka je upisala broj sobe i rekla OK.
Vrativši se sa plaže, pogledamo, stvar nije rešena. Kakvim me Bog dao, nije me trebalo moliti, siđem i najljubaznije objasnim da nam treba sef, ali da ga još niko nije
otvorio uprkos našoj molbi. Jedna recepcionerka, malo starija od prethodne, mi napiše broj sa tarabom i kaže, to će vam otvoriti sef… Džaba, nije pomoglo. Krenemo na večeru, svratimo do recepcije i objasnimo da nismo uspeli da ga otvorimo. OK, kaže ona, biće to u redu. Vratimo se sa večere da uzmemo nešto, sef opet zartvoren.
Moja H. gubi strpljenje, a ja je smirujem; šta da radim sa nervoznom ženom, teško je i kad je raspoložena, siđem na recepciju, opet ova, mislim da je na pločici pisalo Marta (kao ova preljubnica iz „Ženskog raja“).
„Molim vas, ovo je već četvrti put da dolazim, upozorili su nas da ponekad treba tri puta podsetiti, da vi nemate ništa protiv nas, već ste takvi…“
Ova Marta me gleda…
„A kakvi smo to mi?“
„Pa, evo, ovo je četvrti put da vam tražimo da nam se otvori sef, a nikakve reakcije nema.
A rekoše tri puta je dosta“, pokušavam da budem duhovit, a ljubazan sam sve onoliko.
„Ali ja sam tek drugi put u vašem problemu…“
Ja je gledam da li to i ona pokušava da bude duhovita ili…šta?
„Slušajte Marta, moja supruga, a vi je ne znate i bolje vam je, rekla mi je da se ne vraćam bez majstora! I ja vas molim da vidite šta se dešava jer neću samo ja da budem kriv i istrpeti grdnju; ona će odmah da se hvata za Trip advajzer, a ja to ne bih želeo, mi nemamo NIJEDNU PRIMEDBU sem ove“, i to naglasim i budem ubedljiv…
Marta se uhvati telefona, pozva nekog, poče nešto da mu priča, pomenu i naš broj sobe (toliko razumem) i onda bogami podviknu, skoro pa ko moja H, doduše retko…
Ja se okrenem i odem. Siđemo, prošetamo se, popijemo piće, posedimo i vratimo se. Ja joj nisam ništa govorio, a ona čim je videla otvoren sef, skoro pa uskliknu (kao ono− uskliknimo s ljubavlju!).
„Otkud sad to?“,i pogleda me onako, „Šta si joj to radio?“
„Ništa, samo sam rekao da, ako ne nameste sef, da mi nađe nužni smeštaj, jer me žena neće primiti u sobu.“ Počela je da se smeje i evo, kad god se seti, nastavi i dan-danas…
Ne znam u koliko smo hotela u svom (mlađanom) životu bili i restoranima na raznim meridijanima, ali takav nož kao ovaj u ovom hotelu koji nas čeka sa beštekom na stolu ne pamtim. Reže sve, na pola, na parče, uzduž i popreko. Ne mrvi, ne kida, nož za primer! I moja H. se složila sa mnom.
Elem, nemamo zamerki, ali ja u vreme finalnih borbi na svetskom prvenstvu u vaterpolu, kvalifikacijama za evropsko prventvo u košarci i Vimbldona (ej!) nemam nijedan sportski kanal na sobnom televizoru. Vrteo, vrteo, ali tamo gde su sportski kanali piše − nije dostupno!
Siđem opet na recepciju, Marte nema da joj se zahvalim, ali tu je neka druga, Silva recimo, i ja joj objasnim svoju muku. Ona lepo reče da me potpuno razume i ako žarko želim da gledam nešto, da se javim Marku koji je organizator večernjeg programa, a u stvari je one man band sa fantastičnim glasom, moramo priznati, i ja mu se obratim i kažem da ne znam kako da gledam Novaka na Vimbldonu koji grabi ka … da ne ureknem sad. Kaže meni karamad Marko, kad sam mu se obratio sa Ser:
„Nema ovde, caro amico, nikakvog gospodina, a ako želite da gledate tenis samo mi recite kada, ako mene nema ovde, otiđite na recepciju, oni će me pozvati i ja vam uključujem Sky sport!“
Povučen onim pređašnjim iskustvom, zaustim nešto da kažem, ali se uzdržim (hvala Bogu) i pre neki dan, kada je Novak igrao sa mađanim Timom Holanđaninom, ja odem i Marko me odvede u TV room, a ono omanja sala sa jedno 50 mesta, igra Italijan Siner sa čudom od Španca Alkatraza i pobedi ga kao od šale! I ide u susret Novaku!
Pitam Marka kako da niko od tolikih Italijana ne gleda Sinera, a on sleže ramenima i viče − forza Noleeee…
Tako je juče bio vrlo tačan i u 14.30 č. upalio sistem sa velikim ekranom, ja još kasnim, a on mi kaže − Nole je fantastičan! Vodi sa 3:0! I ode da se sprema za večernji nastup.
Siner povede sa 1:0, pa sa 2:0. Mislim se da li da idem da hvatam poslepodnevno kupanje u moru, ali se nateram da ostanem i, gle čuda su sedam binjiša! Novak kao u finalu Rolan Garosa prošle godine sa Cicipasom, izjednači i pobedi u velikom stilu.
Moja H. je, vraćajući se sa plaže, svratila da vidi gde sam sve vreme i kad me videla samog u onoj sali, tri puta se prekrstila i otišla da se sprema na večeru. Novak je pobedio taman na vreme da i ja stignem da se spremim. Naravno da sam ponosan na Novaka, koga u polufinalu u petak čeka neki anonimus (nikad čuo, da ne vređam čoveka, svako ko dođe u polufinale Vimbldona vredan je poštovanja) i očekujemo da će u finalu ipak igrati sa ovim Nadalom, pa kom opanci, kom obojci…
I tako teku dani na Tirenskom moru, na polovini smo. Valjda će i u Beogradu pasti temperatura (čujemo da jeste), ovde nijednom nije prešla 30 stepeni…
