Harkov je bio više moj nego ičiji drugi izbor, iz više razloga: posle uvodenja embarga evropske zajednice, pa i na navaljivanje zvanične Američke politike i Ujedinjenih nacija, zvaničnim jugoslovenskim državnim preduzećima bio je onemogućen rad u inostranstvu, a njihovi računi i ostala imovina – zamrznuti.
Ukrajina je bila jedna od retkih zemalja koja u svoja zakonska akta nije uvela obavezu sprovodenja embarga prema jugoslovenskim preduzećima, za razliku od, recimo, zvanične ruske politike koja je bila jedna od prvih zemalja koje su embargo prihvatile i na samom delu je vrlo revnosno sprovodile.
Vozovi u Rusiji, a bogami i Ukrajini, kreću na vreme, po njima možete spokojno da navijete sat. Polazak sa stanice je za decu još uvek bio interesantan i zanimljiv, a ja sam osećao da se moja supruga, koja je ponela najveći teret u našoj porodici poslednjih nekoliko godina, jer sam ja, prateći poslove u južnoj Rusiji (Kursk, Belgorod, Šebekino) bio više odsutan od kuće, tako da u tekućim porodičnim problemima nisam ni učestvovao (što mi je ona, dosta kasnije, uredno u nekim prilikama stavljala do znanja).
Osećao sam taj nemir u njoj, koji joj je izazivao odlazak u totalno nepoznato (iako je jednom prilikom, dolazeći da me obiđe u Kursku, bila sa mnom na izletu u Harkovu koji joj je jula, dolazeći iz pravca Belgoroda, izgledao baš nekako evropski, i tad je nehotice, a posle Kurska, Belgoroda i naravno malog gradića Šebekina, više za sebe rekla – ovde bi se dalo i živeti) i upecala se u zamku time što mi se to urezalo negde u pamćenje. Pošto su otpale moje mogućnosti rada u nekoj od zapadnih naših firmi ili predstavništvima, imao sam realnu opciju Moskve, pa i Kijeva, ali sam sâm izabrao Harkov.
U Moskvi se više nije moglo raditi, Kijev je posle černobilskih dešavanja zvučao upozoravajuće, a Harkov je izgledao pitomo i umirujuće, čak je na ekološkoj karti Ukrajine, koju su mi pokazali u Sandozu u Švajcarskoj, bio apsolutno zelen i ekološki čist, što je, s obzirom na to da smo imali dvoje male dece, bilo od prvostepene važnosti.
U svim tim mislima, i praktično posle neprospavane noći, kondukter nas je digao još u pet.
– Vi silazite u Belgorodu, rekao je, i to je bilo tačno.
Imao sam dogovor s direktorom šebekinske fabrike gospodinom Anatolijem Aleksandrovišem Šlajevim da me sa svojim vozaćem sačeka na belgorodskoj stanici i kasnije kolima odveze za Harkov, jer u Harkovu nismo imali nikog ko bi nas sačekao i pomogao da se smestimo, a nisam želeo da baš tako pošnemo svoj novi život, u novom svetu, bez igde ikoga svog.
Bunovno smo se oblačili, išli u toalet, čekali u redu, s devojčicom od četriri i po, i dečakom od 11 godina, koji nisu znali da kažu ni dobro jutro na ruskom.
Kad su se otvorila vrata za silazak na neki srednji peron, zamotao nas je strašan nalet vetra sa snegom. Jedva sam izašao napolje, da vidim ima li nekog od poznatih.
Kad sam se uverio da nema nikog, a nije se video prst pred okom, sačekao sam da svi izađu, vratio se u kupe i rekao ženi i deci da Izlazimo ida uzmu svoje stvari… Tri puta sam se vraćao po kofere. Moji su stajali nemi i uplašeni, gotovo promrzli na šestom peronu belgorodske stanice, a ja sam, istežući vrat da vidim da li će se ipak pojaviti neko od poznatih lica, primetio sam svoju ženu kako šapuće sebi u bradu tako da sam mogao da je čujem:
– Bože, šta smo mi to zgrešili…
Scena je ličila na jedan od kadrova iz filma „Doktor Živago” s Omarom Šarifom i Džuli Kristi, i verovatno smo u tom trenutku ličili na grupu prognanika negde u dalekoj Ruskoj zabiti.
Anatolij se pojavio malo kasnije, lagano i lenjo, s pričom da su bila dva voza iz Moskve – jedan na prvom a jedan na šestom koloseku, i on je bio ubeden da ja, kao „veliki direktor“, mogu po njemu da budem samo u tom vozu, što staje na prvom peronu…
Tako smo se, preko Belgoroda, Šebekina, Vovčanska i zaleđenog Saltovskog jezera (harkovskog vodosnabdevača). To nije bio onaj evropski prilaz, (iz julske posete od prošle godine) bilo je jako hladno i duvao je ledeni vetar. Nekako smo se dokotrljali u Harkov na kraju dana čije jutro nije ništa dobro obesavalo.
Priče ne treba da budu duge, govorili su mi znalci i drugi umni ljudi, treba ti kratka forma, ne širi se, izgubiceš se…
Kako da ne širim, mislim se, kad sam sinu na pitanje:
– Da li je to Harkov iz Bajagine pesme „Ruski voz”? – odgovorio potvrdno, i on je bio oduševljen što ce se voziti tim istim vozom u kome je bilo tako puno emocija i tuge za Beogradom.
Kako da ne širim kad sam svojoj maloj uplašenoj ćerki na pitanje:
– A ima li, tata, u tom tvom Harkovu Mek Donalds? – odgovorio s takvom uverenošcu koja je i mene iznenadila:
– Nema, ali ce tata da ga napravi specijalno za tebe.
Nije bilo lako, ali sam uspeo nekako da pokrenem firmu i da čak obezbedim jedan veliki posao rekonstrukcije jedne stare višespratne zgrade u širem centru grada, gde je na prvom spratu trebao da bude autosalon Reno, ali je investitor , koji je uzeo zgradu u zakup, bankrotirao, pa sam pokušao da nađem novog investitora koji bi omogućio završetak objekta.
Pročitao sam negde da je Mek Donalds registrovao firmu u Ukrajini i krenuo u svoj ambiciozni plan razvoja: za deset godina trebalo je da sazida više od 200 restorana po celoj Ukrajini. Dolazak jednog takvog strateški važnog investitora u to vreme (početak devedesetih) za Ukrajinu je bilo vrlo važno: za Mek Donaldsom je išla čitava plejada drugih investitora, srednjih i manje srednjih, malih…
Praktično, u to vreme bili su jedni od najvažnijih zapadnih investitora u Ukrajini. U planu razvoja Kijev je bio na prvom mestu, zatim Dnjepropetrovsk, Donjeck, Odesa… Harkov je bio iza njih, i to tek za drugu polovinu 1998. godine.
Bio sam uporan i zakazao sam sastanak s rukovodstvom Mek Donaldsa u Kijevu. Jedva su nas primili, onako, nevoljno, u žurbi… Pokazalo se da je direktor razvoja moj sunarodnik, gospodin Ivan Jovanović, za koga sam čuo iz priča, ali se nismo lično do tada znali. Objasnio nam je da nema vremena i da je u silnom kašnjenju sa otvaranjem Kijeva jer je, kako sam shvatio, došlo do promene gradonačelnika i sad se s novim aparatom sve moralo ponovo dogovoriti. Izvinio se, zahvalio i poželeo nam svako dobro.
Nisam odustajao, bio sam uporan da rukovodstvo McDonaldsa Ukraina dovedem da se sami uvere u lokaciju i uslove što se posle nekog vremena i desilo. Potvrdilo se da sam bio u pravu i da je prostor pa skoro idealan za jedan veliki restoran.
Posle završetka ugovornih odnosa izmedu novih partnera, što je potrajalo do marta sledeće godine, mi smo za 45 dana isprojektovali i izveli totalnu rekonstrukciju prvog sprata po tehnologiji restorana Mek Donalds, uključujući i dodatni ugovor za izvodenje enterijera na temu „Prva stolica”. Moram da istaknem da je ovaj rok ostvaren i pored velikog obima izmena ne samo u arhitektonsko-gradevinskom delu, već i kompletnim unutrašnjim instalacijama, grejanju, hladenju, klimatizaciji, ventilaciji, jakoj i slaboj struji, automatici i posebno izradi enterijera sopstvenim snagama i raspoloživim dostupnim materijalima – to je bilo moguće uz perfektnu organizaciju i logistiku, totalnu predanost poslu, radu u tri smene, visoki profesionalizam apsolutno svih ušesnika i kolosalnu pomoć koju nam je u tehnološkom smislu ukazao Mek Donalds dodeljujući nam kao supervizora jednog od svojih najboljih inženjera iz Bečkog ofisa, gospodina Adama Vladimirovića, koji je ukazivao na moguće greške i pre nego što bi se pristupilo radovima.
Da nije bilo isplanirano da se prva dva objekta u Kijevu, Lukjanovka i Sevastopoljska, puste pošetkom juna, harkovski restoran (koji je otvoren 12. juna 1997. i do sada važi za jedan od najoriginalnijih i najlepših od svih izgrađenih u Ukrajini), mogao je da bude PRVI ukrajinski, sagrađen i pušten u eksploataciju, upravo u prvoj Stolici – glavnom gradu.
Svejedno, za jedan tako kolosalan uspeh, otvaranje tri restorana u dva velika grada u samo jednoj nedelji, rukovodstvo Mek Donaldsa Ukrajina dobilo je sve što se dobiti može s najviših instanci te multinacionalne kompanije, a i mi smo na krilima tog kolosalnog uspeha dobili ponudu od rukovodstva Mek Donaldsa iz Beča da budemo generalni izvodači i jedna od glavnih poluga u njihovom razvoju u Ukrajini.
Moj ugovor sa francuskom firmom završio se još u martu, moja supruga se s decom vratila u naš dom u Beogradu, u SRJugoslaviju, odmah posle završetka školske godine krajem maja, uskraćujući našoj deci zadovoljstvo da podele sa svojim ocem radost jednog uspeha jer, pored otvaranja restorana, što je samo po sebi u datim okolnostima bio uspeh, ostvario sam svoj glavni cilj – ZAVRŠIO sam objekat koji je bio „osuđen na smrt“ i time stavio tačku na još jedan od gotovih projekata.
Dan pre svečanog otvaranja bio je praznik za učesnike gradnje – „construction opening“, koji je organizovalo rukovodstvo Mek Donaldsa. Posle uvodnih, afirmativnih reći direktora razvoja, gospodina Ivana Jovanovića, pozvali su me kao direktora firme glavnog izvođača radova da i ja kažem nekoliko reči. Uz zahvalnost svima koji su učestvovali, u prvom redu svojim kolegama, inženjeru Savu Ðokovom i arhitekti Coletu Stevinom, celom našem timu, koji je, trudeći se danonoćno, dao sve od sebe, pa i više od toga, i pokazali da se može i kako se može. Podsetio sam na obećanje dato svojoj ćerki pre četiri godine i poželeo harkovskoj deci da podele sa mnom onaj deo radosti koji ona nije uspela da podeli sa svojim ocem.
Bilo je dirljivo i emotivno, kao u pesmi Momčila Bajagića – Pospani voz za Harkov…
Kijev, 2006.
Objektivno, bio je to jedan od najmanjih po obimu i vrednosti projekata koji sam radio, ali meni svakako jedan od najdražih
Na fotografijama pored „Ruskog voza“ je Trg Roze Luksemburg sa zgradom trgovačkog centra „Pavlovski“ čiju smo rekonstrukciju radili i u prizemlju restoran McDonalds sa unikalnim enterijrom „Pervaya stolica“ čiji je autor arh Stojan Stanic.
Paradoksalno je, da je samo pre mesec dana, vlasnik raskinuo ugovor sa Mek Donaldsom i tog restorana više nema. Ni prekrasnih originalnih slika-platana harkovskog slikara Aleksandra Vlasenka, što je, moguće je tema neke buduće detektivske priče (niko ne zna šta je sa njima)
Iz knjige Спросил бы. Кого спросить? (Киев 2008) Pitao bih. Koga da pitam? Inženjerske priče (Beograd 2016)
