Javili su da je umro Milan Vlajčić…A danas čitam, njegov osvrt na knjigu Uliks Puriše Đorđevića.
„Kad uzmem u obzir da se Purke bliži 99. godini života, iskazujem divljenje ovom piscu, kao i izdavaču (Gradac, Čačak) koji su nas ponovo naterali da se bavimo vrhuncima, prema kojima merimo naše vreme.“
Imao sam priliku da ga upoznam, i da pričamo nekoliko puta. Inače, imao sam i priliku da recimo 2014, ili 2015 sedim sa Purišom u svečanoj sali grada Beograda, na dodeli prvog priznanja – plakete koja je ponela ime Tanje Petrović, preminule novinarke koja se bavila kulturnom rubrikom beogradskih radio i tv stanica i koja je dodeljena baš njemu, Milanu Vlajčiću. Otišao je Velja pre neki dan, danas i imenjak Vlajčić, faliće nam njegovi osvrti ne samo na knjige nego i na filmove, ipak je on tu bio nenadmašan.
Ovo je moj prikaz njegove knjige ZVEZDANA PRAŠINA i moj omaž poznatom imenjaku
Posle hladnih dana, sunce progrejalo.
Taman za nešto lagano, a interesantno. I da dosolim malo ili dodam „tri kopejke“ što bi rekli Rusi…
“Da me prosiš, ne bi pošla za te…”*
Da ne beše jedne neprospavane grozničave noći ne bih tako, u jednom dahu, pročitao Zvezdanu prašinu Milana Vlajčića.
Bio sam pre mesec i više dana (sada i godina) na promociji knjige u Parobrodu i kad sam ga zamolio za potpis, neuvereno se setio da smo sedeli zajedno na promocijama knjige „Tajna marginalnog“ Mirjane Popović Radović u Biblioteci grada Beograda (izdavač Prometej!) kao i prilikom prezentacije radova kolege profesora, „Ideje i ideali“ Ratka Božovića ne tako davno u Narodnoj biblioteci Srbije.
Očekujući da počnu obe promocije, u pauzama pozdravljanja sa ljudima koji su prilazili imenjaku, uspeli smo da razmenimo par rečenica, impresija, misli, više on nego ja, a tako i priliči nekom ko važi za gurua kulturnog novinarstva u nas (bio nazočan na dodeli prve nagrade “Fondacije Tanja Petrović” za doprinos kulturnom novinarstvu 2014.). Dodao bih, kulture u najširem smislu te reči. Čovek kome sam zavideo na njegovim susretima sa mudrim i pametnim, zasluženo slavnim i poznatim. Na putovanjima vezanim za kino festivale, svim tim mestima na kojima neću biti (na nekima jesam, ali drugim povodima).
Tih par razgovora ne dužih od pola sata su mi približili ovog čoveka čije sam tekstove iščitavao sa velikim zadovoljstvom. Promocija knjige je bila interesantna, ne samo učesnicima u razgovoru o knjizi, profesoru Ratku Božoviću, rabinu Isaku Asielu i dakako samom piscu, ali i publici koja je ispunila “do poslednjeg stajaćeg mesta” prostor te večeri ipak tesnog Parobroda.
Knjigu sam naravno prelistao iste večeri i pročitao, u tom momentu par interesantnih od ukupno predstavljenih, ako sam dobro brojao, 59 kratkih pričica, mada „Zvezdana prašina“ u svom podnaslovu ima – Eseji i komentari: mala kultorološka svaštara.
Behu to, po sećanju, Raša Popov i Isinbajeva, Ustav Republike Hrvatske, Molitva Leona Koena… Onda sam stao. Jedan od razloga je što ne čitam nekoliko knjiga istovremeno. Upravo sam osvajao jedan naslov koji mi je na policu dodala supruga, nije bio moj izbor, ali ni razočaranje (taman posla!). Onda me čekala knjiga Rajka Grlića Neispričane priče, koja je na mene ostavila snažan utisak.
I uspem da se razbolim, dohvati me neki virus, a tek se vratio sa puta u Skoplje. (“Samo mi se razboli”!, bilo je kao kletva) i počeću da verujem u priču da mi je žena stvarno veštica, ili još bolje da voli kad padnem u postelju, a tamo me obara samo temperatura koju teško podnosim, jer tada može da gospodari situacijom (a kada to pa ne može?)
I kad je sve utihnulo, nisu se čuli ni autobusi u Sinđelićevoj koji baš tutnje kad mogu, dohvatim Zvezdanu prašinu i krenem… Bilo je već daleki posleponoćni ili rani jutarnji čas, presvučen posle kupke u znoju tela svog, u nekoj olakšavajućoj atmosferi počnem da isčitivam
jednu, drugu, treću, redom… ne preskačući.
Rani jutarnji petli, da sam se kojim slučajem našao u Zavičaju bi me zatekli na 205. stranici ili na Belešci o piscu…
Prvo što moram da kažem da mi je odmah bilo žao što nisam čitao njegove dve prethodne knjige (Pogled iz ogledala, 2015. i Potemkinovi potomci, 2016. Gradac, koje je kao izdavač potpisao Branko Kukić moj drug iz klupe prvog razreda požeške gimnazije, kulturološka legenda našeg kraja (i šire)). Sam Vlajčić u uvodu napominje da je ova knjiga nastavak prethodne dve. Unapred sam zakinut, ali šta je tu je.
“Nekad je to isto, samo je pitanje ugla posmatranja” reći će moj imenjak u svom uvodu pokušavajući da determiniše opseg svoje kultorološke percepcije od raznih oblasti stvaralaštva, mesta dešavanja, “našoj kasabi ili širokom svetu”… Ova ne sasvim, a može biti i nasumično složena paleta misli, zapažanja, ocena, ličnih doživljaja i tuđih tumačenja može se nekom učiniti i eklektičnom ako mogu da joj dodam taj utisak nepriličan literarnom izrazu.
U prvi mah mi se učinilo da čitam neku verziju Stare garde Stevana Stanića (ako neko kome sam pozajmio ovu knjigu čita ovo što pišem, molim da mi vrati), ali što sam zalazio dalje shvatao sam da su to dva veoma različita doživljaja, možda ipak jedino u eseju Moj intervju sa Krležom (167 strana).
Sva sreća da sam imao beležnicu pored sebe, koja se brzo napunila imenima pisaca i nazivima knjiga koja se moraju PROČITATI, nazivima filmova koji se moraju VIDETI, nekim mestima koja bi valjalo POSETITI.
Dirljiva je pažnja kojom je Vlajić pisao o zaboravljenom Gostuškom, Simiću, Mašiću, Josifu Brodskom, Boletu Miloradoviću, Muharemu Perviću i sijaset drugih velikana Srpske , pa i exYu kulturne scene…
Ako se čita između redova ima se dosta toga pročitati i saglasan sam u potpunosti sa ocenom da se u nas “ponajviše neguje kultura zaborava i proizvoljnih merila”…
Ova knjiga, između ostalog pokušava da u ovom opštem svetu primitivizma, bahatosti i odsustva elementarne kulture u ponašanju koja na žalost potiče iz Parlamenta i vrhova vlasti, ali i sa tv stanica sa nacionalnom frekvencijom i aktivnog devastiranja javnog prostora od strane nesuvislih i ko zna čime opterećenih vlasnika i urednika većine tabloida i dnevnih listova bliskih vlasti, sačuva onu neophodnu mrvicu dostojanstva koja nam je tako neophodno potrebna ako hoćemo i želimo da vidimo bolji svet koji ceni znanje, umenje i poštovanje. I neguje kulturu u najširem njenom smislu.
Između ostalog, saznaćete zašto bi Milan Vlajčić da je profa književnosti u srednjoj školi, po sopstvenom priznanju, nastavnu jedinicu o lepoti i vrhunskim dometima poezije počeo navođenjem ovog dvostiha:
“Da me prosiš, ne bi pošla za te,
Da s’ oženiš, bih se otrovala! “
Meni je jasno, proverite hoće li i Vama biti. Verujem da hoće, čim ste se uhvatili ove knjige.
U Beogradu, 25.11.2018.
* Iz eseja “Da me prosiš”… 61 strana Zvezdane prašine
Post festum: dopisaću neki drugi put. Ovo ipak pripada imenjaku
