spot_img

Kolumna Sitni sat: O knjigama, Ajnštajnu i još ponečemu

“Najlepše oči su u onog ko u Tebe gleda sa ljubavlju . I uopšte nije važno , braon su, plave, ili zelene …”

Ušla je polako u moju priču (kao u pesmi Gorana Bregovića koju je pevao onaj plavokosi Alen iz Divljih jagoda). Nisam se nešto ni bunio ali nisam znao kako će se sve to razvijati . Kako ćemo se snaći, Ona i ja.

Jutro je starije od večeri su uvek govorili stariji i mudriji od mene kada je trebalo donositi neke odluke. To je značilo sačekati, odmeriti, pokušati da se predpostavi kako će stvari dalje teći.

To je moguće kod poslovnih , porodičnih i nekih drugih odluka . Kod priče , ta pravila ne važe. Ona ili teče, beži napred , kao bistri potok u Zavičaju, ili valja sve pred sobom kao mutna reka posle velikih kiša. Priča nije roman, pa da se prave planovi , strategije ,predvide potezi kao u šahu . Priča se, kao devojka koja je neodlučna , daje ili ne daje. A ova, započeta i zapisana na Bogojavljenje na jednom listu papira nije htela da isteče.

Pokušavam, večeras , na svetski dan cigana, i dan u kome je rođen El Greko 1614-te , a umro Pablo Pikaso 1973-će , i u kome se pre 79 , ako sam dobro izračunao , rodio Momo Kapor, veliki pisac i još veči slikar , otac i deda, da izazovem onu nervozu koja će podići ustavu i pustiti onom potoku iz Zavičaja da nastavi svoj tok . Sinoć je Nemanja Radulović poklanjao srećnicima koji su u rasprodatom Kolarcu imali zadovoljstvo da u toj muzici upiju deo njegovog dara, velikog rada i ogromne ljubavi za to čime se bavi .

Večeras “Legende” vraćaju nadu novobeogradjanima kojima je njihov predsedenik opštine poklonio koncert za čije će vreme provedeno u tom vrtlogu muzike i raznih, ali svakako pozitivnih emocija, zaboraviti na nedaće koje ih čekaju kod kuće i nevericu da će im sutrašnji dan biti bolji od ovog, čije poslednje sate troše . I kiša koja se spremala da pročisti vazduh nad prestonim gradom, samo je poprskala prašinu, bez namere da je slije sa beogradskih krovova i ulica .

-Muziku i fiziku hrani ista vrsta čežnje, rekla mi je nekim povodom .

-Otkuda Ti to ?

-Mislim da je to izjavio Anštajn . A u Mocartu je video unutrašnju lepotu svemira .

-Lepo, lepo … Priznajem da to nisam znao .Onda je Ona nastavila:

– Albert je imao dosta nesrećan život , mada mu je Mileva (naše gore list) bila oslonac u vreme kada je stvarao projekciju uticaja gravitacije u svojoj glavi . A onda se, kao svi prevrtljivi muškarci, čim je otišao iz Ciriha za Minhen, zatelebasio ni manje ni više nego u svoju rođaku koja mu je mogla biti ćerka … Nikada to neću moći da razumem …

– Ako je srce prazno, onda ni um nije na svom mestu … progovorio sam i ja posle male pauze.

-O kome Ti to ?

-O Anštajnu, naravno. Mada je to iz nekog filma sa Tomom Kruzom, recimo „Megvuajer“ ako se tako kaže i ako se dobro sećam … I ne znam da li znaš, srce je najjači čovekov mišić, a ljudski mozak ima više ćelija nego galaksija zvezda …

-Koji je majčin sin to izbrojio , nije valjda opet Anštajn ?

-Naravno da ne, ali Ti si prva počela, mislim to sa Anštajnom… ”Sve što u životu postoji je lepota . Ako to pronađete, sve ste pronašli . Samo što je lepotu teško naći …”

-Jesi li Ti svoju našao ? Pri tom je opet duboko uzdahnula, ali se i šeretski, skoro mangupski nasmešila .

-Nisam to ja izmislio nego je to iz poslednjeg intervjua Čarli Čaplina -Nemoj da se vadiš citatima, znam da si načitan … Nego , pitala sam te nešto ?

-Šta si me pitala ? I daleko od toga da sam načitan. Čuo sam za neke koji čitaju knjigu dnevno…Kad sednem sa ovima što su završili književnost i jezike, živ me sram koliko pisaca ne znam, niti knjiga…A tek ovi na književnim stranicama i portalima…Doduše, uglavnom žene, muškarce i na jednoj invalidnoj ruci da izbrojiš.

-Ma daj, eto, takav si … Neću da te pitam hoćeš li da me ženiš, ne pada mi na pamet da se udajem za tebe, pitam te – jesi li Ti našao svoju lepotu ili je još uvek tražiš ?

Ne bi mi vredelo da se pravdam da nisam čuo, jer bih se zapetljao još više . Samo sam se nasmejao , i opet posegnuo za njenom kosom . Bilo šta da sam rekao , izgledalo bi nesuvislo . Onda me pogledala upitno , onim pogledom ”maca popala jezik”. Ja sam i dalje ćuteći. rukom koja je već bila u njenoj kosi privukao , i poljubio . Usta su joj bila suva , ali to meni više nije bilo važno …

2. 10. 2021.

Prethodni tekst
Sledeći tekst
Milan Pajević
Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “PITAO BIH” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku, epistolarni roman "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" (Prometej 2018, 2019), a početkom 2020. izašla je knjiga "ČUDNOVATA PLATNA (ne) ispričane priče" (Prometej). Knjiga "PLANINA KOJA ME JE VOLELA bostonske i druge priče" je početkom 2021. izašla na engleskom jeziku "THE MOUNTAIN THAT LOVED ME boston and other stories" u prevodu SlaviceTomaš. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.