Mihailo Ješić, (Godovik 1952-Beograd 2021)
Virovac, po majci od Milinkovića, Godovičanin, građanin sveta, dugogodišnji novinar i marketing direktor NOVOSTI iz najboljih dana tog dnevnog lista sa tiražima od preko 300 hiljada.
Kad putem za Užice skrenete pred nadvožnjakom na desno za Arilje ili Ivanjicu, prođete ispod tog istog nadvožnjaka, pa se popenjete na sledeći, silazeći sa njega videćete putokaz za Godovik.
Ovo mesto su svi putopisci od najstarijih, Čelebije i Kanica do savremenih, nazivali ”skrivenim draguljem ovog kraja, kako po izuzetnom ambijentu u kome je smešteno, tako i zbog mnogih predanja, istorije i kulturne baštine srpskog nacionalnog identiteta”. U požeškoj gimnaziji koja ove godine slavi 100 godina od osnivanja i koja je po kapacitetu profesorskog kadra ali i učenika bila uz rame užičke i čačanske, iznedrila je mnogo vrsnih intelektualaca, među njima i nekoliko odličnih pisaca, novinara, univerzitetskih i drugih profesora, lekara, inženjera,ekonomista, advokata i sudija…
Jedan od njih, moj gimnazijski drug Ješa je svoju vrsnu novinarsku karijeru počeo još u drugom razredu i tad je već izazivao zavist ne samo nas iz literarne družine već i naših lepih napupelih drugarica…
Život nas je razbacao na sve strane sveta, a naše druženje se obnovilo u penzionerskim danima. Drago mi je što mi je dopala čast da otvorim ovu knjigu, ovo svojevrsno putovanje od Godovika, mesta iz koga je i moj deda, od Popovića, i za koji me vežu lepa sećanja iz detinjstva. Dakle Ješa je odavde pa preko Getvika i drugih svetskih aerodroma i heliodroma, hotela i stadiona, svetskih faca ali i seoskih mudrih lica, lepotica, pevača i navijača, i da ne odajem sve destinacije i skrivena mesta, pa čašu pića u ruke,listajte i uživajte, kao što sam i ja.
Dakle, JUŽNO od Bombaja je jedna od priča iz ove neobično interesantne (auto)biografije. (Moj predgovor „Pričama iz Zavičaja“ početnog dela njegove knjige Istočno od Godovika JUŽNO od Bombaja, 2021).
A ovo je Ješino, UMESTO UVODA:
Pisanje ove storije, za koju nisam znao šta će na kraju ispasti, počelo je pre sedamnaest meseci, marta 2020. nekako u vreme kada je i epidemija korone eksplodirala. Zatvorio sam se u komšijsko prelepo dvorište i napisao prvu priču. Bila je to Majo, Majo iz 1986. Objavio sam je na svojoj stranici na FB i, na moje iznenađenje, imala je mnogo pozitivnih odziva.
Prijala mi je pažnja čitalaca, navikao sam na nju radeći kao novinar u Večernjim novostima, pa sam objavio i drugu koja je nosila naziv Priča sa (daleko)istočne strane. Ona je izazvala još veću pažnju, ali i zahteve da produžim sa svojim beleškama i sećanjima kojih je sa mojih kretanja po belom svetu, sa raznim ljudima i u raznim situacijama bilo na pretek. Uspeo sam da sačuvam i neke fotografije i nastavio sam da pišem bez ikakve ambicije da to jednog dana bude publikovano.
Međutim, ideja o skupljanju tih mojih, ne samo putopisnih priča, javila se posle dvadesete, koja je kao i sve prethodne, imala izvanredan odjek. Onda su krenuli predlozi pa i molbe da ja to sve posložim na papir i probam da ih sistematizujem.
Međutim, niti sam imao radnih uslova, a nisam imao ni ambiciju da ih stvorim. Kao što je poznato, to dvoje zajedno nikad ništa dobrog nije donelo.
Tako i sa ovom knjigom koju držite u rukama. Pisana je na kolenu, ovom zdravom (koje mi je ostalo posle prilično teške nesreće), u dvorištu, na telefonu, uz permanentno prekidanje od strane komšija, koje nisu bile navikle na moju osamu i posvećenost nekom pisaniju, pogotovo ne na mobilnom. Greške su bile neminovne, od pravopisnih do stilskih… Kad bih ih primetio ili mi neko od prijatelja na to ukazao, da budem pošten, mrzelo me da ih ispravljam. A priče su same dolazile, sve lepše od lepših, teklo je to iz mene kao onaj izvor iza starog manastira u Godoviku…
Neka mi čitalac oprosti, ali autor ga odvraća od misli da mi zameri na lenjosti koja je, po meni dovela do toga da pomislim da su daleko od nekog dobrog literarnog štiva i ne jednom mi je padalo na pamet da sve to pocepam. Nasmejaćete se, ali bih to verovatno i uradio da nisam lenj.
Teši me činjenica da su svi oni koji su uspeli da pročitaju ono što sam sa telefona, „s nogu“ puštao na svojoj FB stranici bili u najmanju ruku zadovoljni, a ponekad bogme i ushićeni. Dakle, bile su svima zanimljive! Kako i ne bi, kad vrve od doživljaja i susreta sa pametnim, poznatim, ponekad i čudnim ljudima, gomilom dalekih destinacija, aviona, brodova, aerodroma, lepih žena…
Za one koji vole neizvesnost putovanja, one koji bi želeli da budu novinari, za one koji vole da se druže i vole ljude, kakvi god da su, ova „nepismena“ knjiga je sazdana od 65 istinitih romana. Nema laži, nema prevare.
Kad ste je već kupili ili vam je dopala šaka, nadam se da je nećete ostaviti posle prvih priča. Valjda već znate da je ono, najslađe, ipak na kraju.
Mihailo Ješić, jula 2021, druge kovid godine
Ješa nas je, na žalost, napustio nepuna dva meseca po izlasku ove knjige, negde sredinom septembra, i ta vest nas je, sve njegove prijatelje ali i junake knjige potpuno zatekla. Ovo je moj omaž drugu i zemljaku.
Na fotografiji omot knjige i crkva iz 13 veka u Godoviku, koja se pominje i u mom i njegovom uvodu.
