Voz za Novi Sad
kreće sa osmog koloseka
Nerazgovetni glas sa razglasa
požuruje na oproštaj
Stojiš i gledaš me
Stojim i ja gledajući tebe
Krajičkom oka
odmeravam prvi stepenik
na vratima najbližeg vagona
Tražim odstupnicu
za beg od očiju u kojima
želim da se utopim
Brbljaš nešto nerazgovetno
da bi razbio tišinu
Ne čujem ni reč
Natucam, čitajući sa usana
ono što zaista želiš da mi kažeš
Gledam uglove usana kako
se skladno pomeraju
razvlače u osmeh, stiskaju u želji
Privlačiš me u zagrljaj
Naslanjaš glavu na rame
koje je čekalo ceo život
da ukalupi nekog baš takvog
Miris pomešan sa rečima
puni mi nozdrve, odzvanja u glavi
svodi pamet na nerazumnu meru
visi u vazduhu svom težinom
Odmeravam jačinu svojih pleća
Vagam da li da te odmah prisvojim
ili napustim istog trena
Spasonosni zvižduk otpravnika vozova
daje mi delić sekunde da odlučim
stavljajući me pred svršen čin
Nikada stepenik
nije bio toliko visok
niti moj korak tako težak i trom
ulazim, ne želeći da odem.
Deana Sailović: Kolosek
