Bože, koliko je volim. Tek sam shvatio silinu tajfuna kada sam je video naslonjenu na drugog muškarca. Kilometrima daleko od mene…toliko daleko da ni trepnuo nisam, a ljubomora je potpuno ispunila moje telo.
I počela da ga čereči. Govorio sam sebi da nema potrebe da razmišljam o tome, da je volim i da će, ukoliko i ona mene voli, biti sigurna i moja među stotinama…njih koji poželjno i pohotno gutaju pogledom svaki delić njenog izvajanog tela…
A tog popodneva sam je prvi put video potpuno blistavu. Zablistala je u svoj svojoj lepoti, u svom sjaju…Prikazala mi se kao da je želela da mi da do znanja koliko će muškarci uzdisati u njenom društvu te večeri.
Da li će samo muškarci uzdisati? Da li će i ona uzdahnuti? Da li će se nečije ruke naći na onim najskrovitijim i najslađim njenim divotama, da li će i ona posegnuti za nečim šta joj ja nisam pružio?
Razjedajuća misao polako putuje. Oštricom mača para sebi put. Krenula je iz glave. Putuje levom stranom. Nizbrdo. Preko srca. Do stomaka, gde se i zarila. I počela da se vrti. I uvija. U ritmu mojih misli o njenim dodirima.
Bože, koliko je volim.
