„Amnezija: Superjunak s problemom sa pamćenjem“ je odavno postao institucija u BH stripu. Naravno, kao i sve velike stvari, nastao je na neobičan način, maltene ni iz čega, kao jedna od sastraničnih ideja autora Filipa Andronika. Toliko sastranična da nije čak bila ni u potpunosti njegova u početku, što i sam naglašava. Ali onog trenutka kada publika odgovori, majstori daju još. Jer takvi su fanovi, uvek traže još.
„Amnezija“ je daleko od jedinog dela da gura taj trend. Svojevremeno, mladi Džordž Lukas je maltene ispustio dušu i poremetio zdravlje radom na prvoj epizodi „Ratova zvezda“. Nije ni mogao da predvidi koliko će fanova zavoleti, iskreno zavoleti film koji je on još tada smatrao nedovršenim. Samim tim, nakon „Ratova zvezda“ i nije režirao mnogo toga, mahom producirao. A pare je zgrtao proizvodnjom igračaka i dodatnog materijala, do te mere da sada tzv. Prošireni univerzum ima sate i sate, strane i strane materijala po nekoliko desetina puta duže i obimnije od sama tri originalna filma i tri nova koja je Džordž naknadno režirao. Fanovi su tražili još, i Džordž je prepoznao priliku koju nije hteo da odbaci. Zato sada sedi na milijardama dolara, ali je to ipak uzelo deo njegove ličnosti. Onaj kreativac od pre još malo pa pedeset godina odavno kuka da napravi nešto novo i lepo.
Na sreću, Andronik još nije ušao u ove depresivne vode. S obzirom koliko je aktivan na drugim projektima, komotno možemo da tvrdimo da mu „Amnezija“ nije pojeo dušu, a da je nekako uspeo i da zadrži te silne fanove.
Međutim, kod junaka poput Amnezije, javlja se jedan problem. A taj problem se najbolje objašnjava engleskom rečju „gimmick“.
gimmick
/ˈɡɪmɪk/
noun
- a trick or device intended to attract attention, publicity, or trade.
„It is not so much a programme to improve services as a gimmick to gain votes.“
Nema baš adekvatnog prevoda za reč „gimmick“ na srpski, a rezultati mahom izbacuju reči „trik“ ili „smicalica“. U fikciji, gimmick predstavlja izvesnu osobinu koju junak ima, ali koja ostaje konstantna tokom cele priče, šta god da se dešava. Pogađate, kod „Amnezije“ to je činjenica da superjunak stalno zaboravlja. Potrebno je mnogo truda, rada i kreativnosti da ova osobina ne dojadi čitaocima, i to samo na jednom albumu. Možete da zamislite kako je raditi to u bezmalo tri.
Andronik je ovoga bio svestan još od prvog albuma. Zato je u drugom Amnezija dobio tematiku u vidu prepričavanja svog porekla. U trećem albumu, sa podnaslovom „Negativac“, dobili smo bezmalo tri nova tematska elementa koja glavnom junaku daju malo širu paletu za zezanje. Prvi element je on-and-off veza sa Čudesnom ženom. Ne samo da je veza upravo onakva kakvu cura može da očekuje s momkom koji vazda gubi pamćenje, već i igra veliku ulogu u daljem razvoju stripa. Drugi tematski element je vodeći u ovom stripu. Iako Amnezija zaboravlja, iz nekog razloga mu smeta što nije s Čudesnom ženom, te postaje negativac. Za vreme svog negativljenja, jedino što uspeva jeste da propisno iznervira svoje protivnike, do te mere da idu do Čudesne žene da je mole da izađe ponovo s njim. Treći element je potraga za pomoćnikom, i Amnezija nalazi dvojicu. Prvi je Vertigo, junak koji ima dosta sposobnosti, ali pati od vrtoglavice čim se malkice popne uvis, tipa par centimetara. Drugi je Depreso, depresivni čova koji ne može da se samoubije jer je besmrtan. Iako nisu u stripu dugo, taman ga osvežavaju i daju prlliku da junak funkcioniše u tandemu s njima.
Ovo je takođe i prvi album gde je Andronik, zarad gegova, malko i eksperimentisao. Zato dobijamo bezmalo tri table koje nisu u stilu „Amnezije“ – jedna gde se zajebe i ušeta u frankobelgijski strip, druga gde upada u druge stripove sa takođe ne-istim stilom, i treća koja zalazi u stvaran svet, kod samog autora, u maniru starih animatora koji su voleli da kombinuju sebe u animirani segment. Ne samo da ovo slama moguću monotoniju priče, već i dodatno dočarava koliko je zapravo spektakularan svet „Amnezije“. Svet, podsećam, koji Andronik u samom startu nije možda ni želeo toliko duboko da istraži koliko jeste.
Naravno, ni u ovom albumu nije „sam“. U uvodniku navodi da navodno neke od navedenih i nenavedenih ideja dovode do njega (ne odvodom) Emir Pašanović i Marko Stojanović, što je pokazatelj par stvari. Prva od tih je da Andronik voli da posluša narod oko sebe i da pretoči ideje u delo kako valja. Druga je ta da su velika imena domaćeg i balkanskog stripa koja su zavolela Amneziju ostala podjednako veliki ljubitelji pola decenije kasnije.
Međutim, ono što ovom albumu nedostaje, nešto što me je tek taman rastužilo, ali ne previše, jesu skice drugih autora. Prethodna dva albuma su maltene pucala po šavovima koliko su imala gostujućih crteža. U ovom? Samo jedan. Uvodnik krasi jedna prilično lascivna, a opet urnebesna skica hrvatske autorke Irene Jukić Pranjić. Naravno, ovakve skice ne čine album, ali se nekako čovek navikne.
No, to mu je što mu je, što bi rekli naši matori. „Amnezija“ je, blago dedi, dobacio tri albuma…za sada. Da li će ih biti još zavisi, prvenstveno, od Andronikove energije i želje za istim. Ali zavisi i od ljubitelja ovog najneobičnijeg junaka sa naših prostora (a imali smo ih masu – SuperSmederevac, Ekstra Gedža, heroji iz Heroja Dugonoćja, družina iz Družine Dardaneli, Kapetan Gr8 iz Makedonije, Mister Mačak, Sergej, slovenački Ratman…). Naravno, meni lično bi bilo draže da se Andronik baci na druge projekte gde bi mogao da zasija (primera radi, stalno ga smaram za izvesnu Suzie Q; uposlite Google i samo će vam se kas’ti), ali ako publika i dalje želi njihovog miljenika koji ne može ni da se seti zašto im je miljenik, barem putem ova tri albuma znamo da je Andronik spreman da ga evoulira na pravi način, ali da sam Amnezija ostane to što jeste.
