Better a priest…than a beast.
– Rudi van Disarzio, The Mighty Boosh
Stripovsku 2019-tu godinu je nekako najslađe početi manje poznatim, manje fanfarisanim naslovima. Na moju veliku sreću, imao sam prilike da išacujem jedan primerak baš takvog stripa na 21. Balkanskoj smotri mladih strip autora od upravo mlade, upravo balkanske (tačnije, hrvatske) i upravo strip autorke Korine Hunjak. Primerak koji je ona delila besplatno a koji je i te kako trebalo naplatiti (što su se i kolege iz Grčke složile), jer ovakvo malo blago uvek valja podržati novcem.
Strip se u originalu zove „Zvjerinjak“, ali je izdanje koje je Hunjak delila bilo na engleskom, sa naslovom „Animosities: A Tale of Rage“. No, za potrebe teksta, biće to „Zvjerinjak“. I šta se dešava u „Zvjerinjku“?
Priča je nadasve jednostavna, i upravo zato što je tako jednostavna ubada u centar sa poentom koju želi da predstavi. Pratimo oca i kćerku kako se šetaju po seocetu i posmatraju tezge. Kćerka je tamnoputa i nosi neuredno odelo, dok je ćale bled, takođe u ritama i, bitnije, ima sitne rogove na glavi. Narod okolo njih ih posmatra nemilim pogledima i, nakon kratkog vremena, neko uspeva da ritne malu devojčicu kamenom u glavu. Otac, naravno, reaguje burno, na šta rulja reaguje burnije, na šta opet on reaguje likantropskom transformacijom sa sve očnjacima i krznom. Ovo je porodica vukodlaka, ali preciznije gledano, to je porodica vukodlaka u okruženju koje ne samo da ih ne voli, već otvoreno želi da ih poubija.
Strip je prekratak da se dublje zalazi u priču, samo treba naglasiti par ključnih stvari, i iskreno izdvojiću ovde možda jedinu manu koju sam zapravo spazio. Naime, ovaj strip ima prostora za nastavak, ali ne zato što je kratak i zato što na dvadesetak tabli pokušava da prenese duboku priču sa definisanim univerzumom i likovima. Ovaj strip ima prostora za nastavak zato što, čak i nakon nekoliko čitanja, deluje kao da je namenski pisan da se nastavi. Nije vam jasno? Pa, to je recimo kao kada bi režiser snimio film i namerno izostavio (ili nagovestio) neke ključne stvari vezane za priču i likove, ali posle toga zaboravio ili odbio da snimi nastavak. „Zvjerinjak“ deluje kao da treba da se zove „Zvjerinjak #1“, pogotovo zbog formata i veličine.
No, i pored toga, ovaj strip je fenomenalan. Dotaći ću se dva aspekta autorkinog pristupa devetoj umetnosti. Prvo treba da vidimo kakva je Hunjak kao pripovedač. Ukratko, njeno pisanje se može sažeti u „sve je na svome mestu“. Ništa se ne oseća kao višak i sve, od početka do kraja, je integralni deo priče. Glavna fabula zauzima prvu i treću trećinu stripa, dok je u sklopu druge flashback. Ovo ne samo da daje stripu dinamiku, već i dozvoljava čitaocu da se upozna sa likovima putem „mini-epopeje“. Opet vam nije jasno? Pa, da je Hunjak imala prostora i vremena da piše duži serijal, ove tri trećine što pomenuh bi najverovatnije bile tri individualne sezone, ako ne tri individualne sveske. U prvu bi upoznala čitaoce sa likovima, njihovim problemima, konfliktima, okruženjem, sposobnostima, vrlinama i manama. Tu bi bio i prvi veći sudar sa antagonistima koji bi imao ovakvo ili onakvo rešenje, u zavisnosti od toka radnje. Druga sveska/sezona/kakogod bi vratila čitaoce u prošlost, prikazala likove kakvi su nekada bili i šta ih je dovelo dotle gde jesu. Treća, naravno, bi bila kulminacija svega i prikazala bi likove od najniže tačke do eventualnog trijumfa, ako ga ima. Sve ovo kondenzovati u jednu svesku je težak zadatak, a Hunjak ga je odradila odlično. Uz to, valja pomenuti da su samo majka i kćerka u ovom stripu imenovane, a zovu se Adi i Malou. Otac je bezimen, ali to ni najmanje ne oduzima našem poistovećivanju sa njegovim problemima. Ako išta, pojačava ih.
Onda je tu crtež. Hunjak je očito veliki ljubitelj dinamike i eksperimentisanja sa pokretima. Gde ovo vidimo? Pa, za početak, tu su telesni odnosi likova, položaji i pokreti u datom trenutku u kadru. Otac i kćerka na njenim kadrovima deluju kao da će iskočiti iz stranice i prošetati pored čitaoca. Scene borbe su takođe odlične, pogotovo dupla splash strana oca, morfiranog u vuka, kako kasapi lovce. Ali možda najinteresantniji vid ove dinamike je u flashback sekciji, gde otac i pokojna majka male Malou plivaju goli u nekom jezercetu. Tamnoputa Adi, kao očita domorotkinja (naznaka je da je od indijanske fele iz Južne ili Centralne Amerike) pliva fluidno, sa navikom, dok on, iako u čovečjem obličju, pliva kao pas. Ne samo da je ovo jako dovitljiv način da se dočaraju likovi, već je i spektakularno uveden humor u priču koja je, u biti, pomalo i turobna. Ovo humanizuje i majku i oca, te daje čitaocima do znanja da su to likovi sa kojima saosećamo, koji nam znače i čiju bezbednost želimo netaknutu.
Naposletku, „Zvjerinjak“ je odličan način da se prikaže diskriminacija (kao i kompleksnost ljudskih odnosa) na način gde to ne deluje forsirano. Mnogi moderni stripovi redovno pumpaju društveno angažovane stripove sa bolno očiglednim, usiljenim porukama o diskriminaciji koje potpuno demonizuju bilo koju od dve strane. Realno, to nikome ne pomaže, a pogotovo tim autorima koji naknadno preko društvenih medija kreću da vređaju svoje političke, moralne ili ideološke oponente (maltene na isti način kao ljudi koji napadaju oca i Malou u ovom stripu). I te kako je moguće odraditi priču o netrpeljivosti a da ne deluje korporativno, i to je Hunjak uspela. Da, ljudi očigledno žele da naude glavnim likovima zbog toga kako izgledaju. Po njima, oboje su opasne zveri koje mogu da ih oštete. Ali onda se desi da otac, morfiran u vukodlaka, zapravo i kreće da povredi svoje protivnike, i to sa neopisivom lakoćom. Strah u očima jednog od lovaca nakon što ga likantrop zgrabi za ruku govori mnogo toga, a na to se savršeno nadovezuje scena kada Malou moli oca da pusti lovca, da nije vredno da proliva krv. U prevodu, i netrpeljivost i mržnja ljudi prema ovoj porodici i njihova reakcija na to su vrlo ljudske i nimalo jednostavne. Zato sam i nazvao ovaj tekst „Ko je ovde zver“, jer realno, zver može da izađe iz svih sfera života. Primera radi, maltene sve masovne ubice za koje znamo su u prošlosti bile žrtve nasilja u kući, seksualnog zlostavljanja, nasilja u školi ili neke teške fizičke, odnosno mentalne boljke. Žrtve koje su postale napasnici. Ključ je prepoznati gde je granica i probati održavanje iste. Zato je otac i zaplakao na kraju – video je koliko mu malo treba da bude isti kao taj lovac koji ga je malopre lovio strelom uz rosne psovke.
Dakle, ukratko, „Zvjerinjak“ treba da se čita. Pomenuo sam sebe i one grčke strip autore koji su nudili Korini Hunjak da plate strip, ali nisu bili jedini. Nekolicina autora koje lično poznajem su maltene isto reagovali kada im je autorka rekla da je strip besplatan. Te na ovo „“Zvjerinjak“ treba da se čita“ dodajem i jedno „“Zvjerinjak“ treba da se kupi“. A pogotovo treba da se kupi jer je samizdat. U prevodu, to je najdirektniji način da se podrži autorka, a realno, ovakav talenat treba podržati. U najgorem slučaju, dobićemo barem još jedan strip ovakvog kvaliteta.
