KAMEN
(ili rađanje Zla)
Iz nekog razloga sam bio obuzet tugom, dosećao sam se zbog čega se tako osećam, ali nije važno to, već ono što se ubrzo dogodilo. Ljudska duša je kao lišće drveta koje drhti na vetru, podložno i najnežnijem ćarlijanju vetra, ali ako je tako, zašto mi teška melanholija tvrdoglavom postojanošću razjeda srce? Zašto ne prolazi, ne ostavlja me na miru?.. Ne znam… Naprotiv, mračno beznađe, ispunjava čitavo moje biće, jača, materijalizuje se, pretvarajući se u ogroman teški kamen. Prirodno, kao i sve ostale, ponekad me ometaju prolazni utisci i radosti, ali ubrzo se vraćam u pređašnje stanje, spotičući se o isti kamen u dubini duše… Tada mi se čini da sam odvojen od sveta, kao da me plahovita reka deli od drugih ljudi: oni su na jednoj obali, a ja, sam, na drugoj. Sve uranja u mrak, hvata me panika, usamljenost je zastrašujuća, ali, začudo, iz nekog razloga ne žurim da je se otarasim, preplivam na drugu stranu, pomešam se sa gomilom. Osećam se kao da sam ozbiljno i neizlečivo bolestan, a na drugoj svi su zdravi. Ova bolest me osuđuje na večnu usamljenost, odvaja me od ljudi, postavlja nepremostivu barijeru i sada ne mogu da je pređem, komuniciram sa ljudima, delim sa njima tugu i radost.
Ne znam koliko sam dugo zarobljen u svojoj melanholiji, usamljenosti i anksioznosti. Bože moj, niti smrt dolazi niti prokleta zamka pušta!..
Danas me ovo beznađe isteralo iz kuće. Anksioznost, melanholija, težina u grudima postali su nepodnošljivi. Možda ću na ulici naići na velikodušnost i dobrotu, a to će skinuti kamen sa moje duše?! On će se
Rastvoriće se kao kamen u bubregu… Pa to kamenje koje se formira tokom života kao rezultat taloženja soli kada se osoba ne brine o sebi, ne vodi računa o ishrani i tako dalje. Ili soli kao kamen… Bilo kako bilo, ako se mere ne preduzmu na vreme, to može dovesti do strašnih posledica. Tako ja, noseći kamen u grudima, ugrožavam sebe i druge. A ako se ne rastvori kao kamen u bubregu i nestane, onda bar neka se smiri i slegne. Razmišljajući o ovome, izjurio sam iz kuće…
Išao sam uobičajenim trotoarom uz autoput, nadajući se da ću otići do najbližeg parka, poslušati jesenje melodije drveća i ptica i vratiti se… Hodao sam veoma sporo. Odjednom su se začuli koraci. Nije prošao ni trenutak kada je pored mene prošla nepoznata žena u divnoj toaleti, zanosno mirišući. Ne znam zašto, odmah sam na nju obratio posebnu pažnju: verovatno zbog delikatnog mirisa koja iz nje izbija, ili zbog njennj zapanjujuće lepe figure! Nehotice sam ubrzao korak, dugo prateći ženu i osećajući kako me ispunjava prijatno uzbuđenje. Moje srce… ah, ludo srce, toliko je počelo da kuca da sam usporio da žena ne čuje njegovo otkucaje.
U grimiznim zracima zalazećeg sunca, bledoružičasta odeća žene sa jarkocrvenim šljokicama bila je veličanstvena. Nisam mogao a da ne pomislim – ovo je pravo oličenje univerzalne harmonije. Njena talasasta tamnosmeđa kosa, koja joj je padala preko otvorenih ramena, lepršala je, budila nejasne želje i maštanja o mističnoj prirodi lepote. Žena je, kao purpurni brod, ponosno plovila u blistavim talasima-zracima zalaska sunca, a ja sam, ne skidajući pogled, kaskao za njom.
Noge!.. Kad sam ih ugledao, da budem iskren, zastao mi je dah i, da bih se nekako opametio, brzo sam skrenuo pogled.
Bile su toliko elegantne i zadivljujuće lepe da je nemoguće opisati! O, Svemogući!.. Bio sam potpuno fasciniran! Kao da su mi izrasla krila: na pet-šest koraka od mene koračalo je najlepše stvorenje koje je priroda mogla da stvori. Osetio sam takvo blaženstvo da sam ovoj lepoti bio spreman da dam svoju dušu, svoju dugi niz godina ožalošćenu dušu, a tačnije, zbog nje sam bio spreman da dam svoj život Džebrailu. Konačno sam upoznao blago za koje ne bih žalio da žrtvujem svoj život. Sada samo da ne propustim, da ne izgubim srećnu priliku koju mi je dala sudbina. Uvek sam se plašio pomisli na tihu smrt u starosti u svom uobičajenom krevetu kod kuće, okružen voljenima i rođacima…
Jednom rečju, ja sam kao senka nastavio da je pratim, u mislima se okrećući Bogu i moleći: „Pomozi mi!“ Ženine noge su plenile moje srce, zaplele ga nevidljivim nitima, a svaki njen korak odjekivao je u mojim grudima. Setio sam se izraza: „Graciozno je lebdela!“ Negde sam pročitao, mislim, tako pišu o gracioznim koracima lepotica. Da, da, nije hodala, već lebdela, očaravajući i zavodeći. Na trenutak mi se pomračio vid, u glavi mi se vrti, a um mi se zamaglio. Hteo sam da zaostanem, da se udaljim od nepodnošljivog sjaja njene lepote, da bar malo dođem sebi. Međutim, noge me nisu poslušale. Sada su moje noge, celo moje biće, moja sudbina bila u rukama ove žene, opčinjene njenom beskrajno zanosnom nečujnom melodijom, obećavajući večno blaženstvo. Da, da, u zatočeništvu!..
Činilo mi se da sam tek sada shvatio pravu suštinu reči: izgled žene, hod i ceo ženin izgled počeli su da zvuče kao magična melodija, koju sam osećao svim srcem, svim svojim bićem, i, kao da se rastvaram u njoj, ja sam joj se potpuno predao, krećući se sa njom u taktu i stapajući se sa zalaskom sunca, uplovivši u gaj (ušli smo u park). Sve se oko mene promenilo, da, promenio se moj svet – nepodnošljiv, bolan, mučan – nestao je ugnjetavajući osećaj teškog kamena koji mi cepa grudi. Bože, koliko je topline i sreće u svetu, a mi smo u mraku!..
Prošavši kroz park, ponovo smo stigli do autoputa. Žena je skrenula ka pijaci koja se pojavila s leve strane. Išao sam iza. Zaustavila se u blizini okupljene grupe ljudi. Takođe sam prišao i zaustavio se sa strane na udaljenosti koja mi je omogućila da osetim delikatnu aromu žene. Ne znam kako sam odlučio da ovo uradim. Znao sam, osećao sam da umirem, kao sveća koja se topi…
U nekom trenutku, žena je zakoračila prema gomili i počela da gleda nešto sa interesovanjem. Tada sam video njeno lice nalik punom mesecu, duge trepavice, izvijene obrve, usne kao pupoljak. Moje uzbuđenje nije imalo granice. Nehotice sam se obema rukama uhvatio za grudi, činilo mi se da će mi srce iskočiti iz njih!..
– Zašto stojiš tamo? – neko me je lagano gurnuo u rame. Istupio sam napred i iznenada se našao kod ogromnog bazena ispunjenog još živom ribom. Iznemogle, bez vode, drhtale su, jedna za drugom, grčevito iskačući! Iz nekog razloga žurno pogledah u ženu: O, Bože, oči su joj sijale nekakvim grabežljivim sjajem!.. Sa svakim skokom ribe, ona se, kao mačka spremna da juriša na miša, grabežljivo podrhtavala usne i oblizivala njene lepe pune usne. Njena usta su mi izgledala krvava. Možda je grimizni zalazak sunca istakao ruž na njenim usnama, ili su tako svetlucale jakocrvene šljokice na njenoj odeći… Međutim, ženine usne su izgledale krvavo. Da, da njena usta su bila nalin okrvavljenoj njušci grabljivice koaj tek što je rasporila svoju žrtvu…
Žena jenešto rekla rodavcu. On je, umesto odgovora, bacio dve velike ribe na vagu. Jedna od riba udarila je repom tasove vage. Oči žene divlje bljesnuše i ona grčevito proguta. A prodavac je prstima pritisnuo ribu, kao da je želeo da je smiri pa ponovo pogleda strelicu vage. Riba se ponovo bacakala. Igla vage se nasumično kretala. Prodavac je izgubio strpljenje, uzeo ribu sa krljušti, stavio je na sto i spustio joj na glavu crni teg, kao da je veoma crnim kamenom smrskao malu ljudsku glavu…
…Odjednom mi je pozlilo, nešto je puklo unutar mene. Nisam stigao da se odmaknem i povratio sam pravo pred ženine noge. Oni koji su stajali u redu ustuknuli su u stranu, kao od kolere, zajedno sa njima i žena. Ipak, niko nije otišao, niko nije odustao od ribe, ona, takođe. Povraćeni sadržaj je isprskao njene noge i bele cipele, gunđajući (činilo mi se da me je grdila) izvukla je salvetu iz tašne, obrisala se i, zadovoljna, posegnula za paketom koji joj je dao prodavac…
Neko je saosećajno pitao: „Šta Vam je?“ Većina me je grdila. Prodavac je pokušao da me otera: „Gubi se odavde, pokvario si mi svu trgovinu!“ Onda je ućutao, a potom dodao: „Ukloni ovo smeće!“
Neki stariji čovek je počeo da posipa povraćeni sadržaj peskom. Gledajući izbliza, video sam da je ovaj starac veoma sličan meni. Samo mnogo stariji.
Ne sećam se više ničega – koliko sam još bio tamo, gde je žena otišla, kako je otišla, ne znam. Jer, opet sam udario glavom o veliki Kamen koji leži u dubini moje duše: glava moja, ceo svet se počeo vrteti, magična melodija koja je zvučala u meni odmah je nestala, čežnja je ponovo zgrabila moju dušu i iznova sam se u njenim okrutnim kandžama osećao usamljeno i nesrećno…
Te noći nisam mogao dugo da sklopim oči, a zaspao sam tek u zoru. I sanjao sam. U snu sam lutao ulicama sa kamenom u rukama, razbijajući do krvi glave slučajnih prolaznika. „Na kraju krajeva, ovo je… ovo je kamen koji je bio u meni kada je, kako je završio u mojim rukama? Zašto? Zbog čega?”, bolno razmišljam, ali iz nekog razloga ne mogu da zaustavim svoje zlokobno delo, ne mogu da prestanem. Lica ljudi koje slučajno slučajno srećem, starih i mladih, muškaraca i žena, umrljana su krvlju kao od ljubičastog odsjaja zalaska sunca.
Osluškujući sebe, osetio sam da me obuzela zla želja, da se popnem na vrh, bacim kamenje na Sunce – početak sveg života.
I samo me jedna strašna slika istrajno muči, pojavljuje se iznova i iznova: smrskana glava ribe i krvavo crvena usta žene. Ova vizija beskrajno kruži, vrti se, mahnito treperi u mojoj svesti.
Prevod sa ruskog i beleška o autoru: Valentina Novković, profesor.
Ulugbek Hamdam (Ulugbek Abduvahobovič Khamdamov; 24. aprila 1968) je uzbekistanski pisac i prevodilac.
Objavljena prozna dela:
„Usamljenost“, novele i priče, 1998; na ruskom: književni časopis „Zvezda Istoka“, br. 2, 2012
„Ravnoteža“, roman, 1997;
„Pobuna i poniznost“, roman, 2003.
„Sabo i Samandar“, roman, „Uzbekistan“, 2011;
„Daleka Dilnura“, priča, novele, pesme, 2010.
Poetska dela:
„Pobuna koja vodi ka Bogu“, zbirka poezije, 1997;
„Cvet ruže“, zbirka poezije, 2005;
„Čekao sam te…“, zbirka poezije, 2007.
Prevodi:
Dželaludin Rumi. „Stvar po sebi“, 1993;
Prof. dr. Osman Turon. „Istorija ideologije turskih naroda“, 1995.
Godine 2018, u izdavačkoj kući Magarif-Vakit u Kazanju, njegovo delo „Usamljenost“ prevedeno je na tatarski jezik i objavljeno u 500 primeraka, prevodilac Fakil Safin.
 je uzbekistanski pisac i prevodilac){kind=link}