Pre nekih godinu dana smo na ovim stranicama predstavili epizodu ‘Alana Forda’ Kuća duhova, a sad taman uskače mali prilog o njoj neposredno sledećoj Daj, daj, daj! Povod je zapravo bilo pojavljivanje nekih starih dobrih epizoda ovog stripa u kolor
ediciji – već su nam bila dostupna neka zagrebačka izdanja (ovde predstavljeni Derbi) a ove godine se ta praksa počela razvijati i u
Srbiji; današnji naslov upravo aludira na taj estetski iskorak, koji malo menja klasičnu viziju crnohumornog (i vizuelno dobrim delom crnog, ili makar crno-belog) sveta Alan Forda. Ponovno izdavanje tih klasičnih, takoreći drevnih epizoda, u boji ili ne, može se svejedno shvatiti kao potez koji bi obradovao kolekcionare, a i manje revnosne ljubitelje ovog stripa, međutim… Zamišljam kako je upravo te najstarije epizode najbolje prikazati u izvornim, autentičnim mračnim tonovima, te da ovakvo bojadisanje i razvedravanje tonova malo narušava originalni utisak; ne mora da znači – utisci i ukus se razlikuju, a ja pokušah da već ovoj petoj epizodi, Daj, daj, daj! pružim šansu da se pokaže u takvom svetlu (za Kuću duhova, a verovatno i prve tri objavljene, i dalje bih tvrdio da joj to nikako ne bi priličilo).
Dakle, ovo je period u kome se još uvek ne pojavljuje prodorni i energični (i često nesnosni!) Broj Jedan; Šef je još u punoj formi, samo je ovde malo na poštedi zbog svoje bolne noge – začudo, i Jeremija je normalno na raspolaganju, bez jadikovanja! Ser Oliver je tu sa već prepoznatljivim mućkama, i kao vispreni tip koji se neočekivano pojavi u pravom trenutku kad zagusti; Grunf još nije našao svoje mesto u redovnoj postavci grupe TNT…
I u nekoj uvodnoj recenziji se skreće pažnja na temu zloupotrebe ljudskog poverenja putem psihoanalize i indoktrinacije, u sprezi sa
neobično sugestivnim metodama (odn. zanimljivo razrađenom psihodeličnom, a i fizičkom torturom!) kojima se imućni pacijenti klinike nagovaraju/ primoravaju da svoj imetak poklone fantomskim humanitarnim ustanovama. Alan se ubacuje kao (nespretni) pomoćnik kod starinara Mininga, gde kao koleginicu upoznaje gospođicu Violet (dobro, Vajolet) koja ga naravno privlači svojim dražima, a tek pred kraj priče, na još jednom izjalovljenom romantičnom sastanku, saznaje da je ona (kao što je bila i u trg. radnji) na sasvim suprotnoj poziciji, jer je kći profesora Alsara, šefa inkriminisane klinike! U dućanu se epizodno ali efektno pojavljuje i njihov kolega Garet, u svojstvu nesimpatičnog dembela koji, obogaćen na lutriji, izražava prezir prema keramičkom asortimanu svog (zapravo, ne više) gazde i daje sebi oduška na vandalski način, ne žaleći ni da posle plati štetu! Ogorčeni g. Ming posle svakako dospeva na kliniku, a kasnije se i Alan ubacuje pod staranje profesora Alsara, glumeći dobro nafatiranu ptičicu koja ne sluti da su naumili da je očerupaju. Priču dopunjuje, hm… društveni rad bivše Alsarove supruge, ijoš uvek saradnice, u pratećim ustanovama (inače, navodi se eksplicitno kao Violetina majka) Valja istaći i predani istražno-logistički rad Boba Roka, koji izgleda ne dobija baš očekivano priznanje od Šefa i, naravno, već nagoveštenu intervenciju ser Olivera prilikom savlađivanja Violet (kad je njen otac već bio predat pravdi)
Profesora Alsara ćemo sresti tek nekoliko destina epizoda kasnije, u kontekstu nekih projekata gde neće delovati dominantno, a svakako ne zastrašujuće (podsetimo se nekog spanđavanja sa Konspiratorom i Trombom i ambicija (kasnije malo proširenog) Trija Fantastikus, koje nisu tako slavno prošle…. A u nekoj ujdurmi, Violet je Alanovom nepažnjim izgubila kosu zbog nekog preparata, što mu nikako ne može oprostiti!)
No eto, kako se podsetismo, dovoljnose burnih utisaka, a i neprijatelja, nakupilo već u prvih pet epizoda!
Svejedno smo zahvalni novosadskom izdavaču „Color Press Group“ na trudu da, što nove što stare dobre, brojne epizode ugledaju svetlost novog čitalaštva…
