Osetio je svežinu na svojoj koži. Tmurni oblaci polako su, sa prvim sumrakom, prekrivali nebo iznad grada. Najavljeno zahlađenje je puzajući stizalo. Pogledao je svoju ruku. Koža je počela da se ježi. Naježio se. Priroda i on bili su u potpunom saglasju.
Te večeri treba joj reći sve. Dugo je bilo odlaganja i pravdanja sebi. Kukavičluk mu je nepoznat od rođenja, a strah verni pratilac. Plašio se nje, hrabrost ga je terala ka njoj. Hrabrost vere u ljubav, u mogućnost da je baš ona ta. Ona za kojom čezne sve ovo vreme.
Setio se trenutka kada ju je ugladao prvi put. Razlikovala se od ostalih. Različito razlikovala. Poigravanje njene duge, crne kose i sjaj iz oka koji je, poput laserskog zraka zaparao prostorom. Slika se zaledila, lutajući pogled se zaustavio. Njeno zgodno, vijugavo i oblinama ispreplitano telo je skenirano. Izdvojena je iz mase.
Tako je počelo. A početak se odužio. Svaki novi vikend predstavljao je novi početak u kojem se očekivao nastavak priče. Priča se zaista i nastavila uprkos tome što on nije radio ono što je bilo očekivano da uradi. Obilazili su, u gužvi izlaznih ljudi, jedno oko drugoga, kao kiša oko Kragujevca. U tom obilaženju sve više je bilo kontakata. Izlaznim večerima, u izlaznim prostorima spajali su im se pogledi, često i tela bila u dodiru. Dešavalo se, da u masi budu jedno kraj drugog, da dišu kao jedno. Bilo je neopisivo prijatno.
Stresao se. Postajalo je sve hladnije. Nebo je bilo bez ijedne zvezde. Osećao je da će je i večeras obići, kao što će i kiša obići grad. Znao je to, kao što znao da će jedan od sledećih vikenda biti prilazni, kao što će i jedan od sledećih dana biti kišni.
Ona, poput zvezde u njegovom oku, nastavila je da sija dok je kiša još jednom polako zaobilazila usnuli grad…
