USPON
Išao je od sela do sela. Kao politički aktivista. Obećavao brda i doline. Plus popravku i izgradnju puteve. Renoviranje škola i domova zdravlja. Bolje autobuske veze. Dovođenje tramvaja i železnice u svaku zabit. Širom Šakajade.
Štektao je obećanja kao mitraljez. Sve dok nije postao poslanik. Čim je seo u klupu narodnog predstavnika, dobio je amneziju. Zaboravio sva obećanja. Prestao je i narod da obilazi. Nije mu više nije bio potreban. Zato je svakodnevno posećivao fabrikante, bankare, vlastonamćore, novopohlepce… Više vremena provodio je u njihovim vilama i dvorcima nego u skupštinskoj sali. Putovao po svetu. O državnom trošku, naravno.
Ženi nije bio veran. Partiji jeste. Činio je sve što se od njega zahtevalo. Tu je laganje je bilo na prvom mestu. Prevara na drugom. Trebalo je ocrniti i lažno optužiti političke protivnike. A on je to maestralno činio. Za govornicom bi istresao hiljade laži. Potom bi mirno, kao da se ništa nije desilo, odšetao u skupštinski restoran na bagatelnu hranu i piće. Razliku u ceni refundirao je narod. Lično. Preko poreza i doprinosa.
Laž je najstarija politička alatka. Stoga je on napredovao mimo reda i zakona. Najpre je postao nekakav sekretar u ministarstvu. Pa ministar. Onda, hop, premijer! Preko noći. Njegovi poznanici, vernici i neznabošci, masovno su se krstili. Od čuda.
Tad je bio prinuđen da prestane da laže. Više nije bilo potrebe. Imao je gomilu savetnika koji su to činili umesto njega. •
Mića M. Tumarić
