BELO I PLAVO
U bivšoj podzemnoj vojnoj bazi, koju su napredni akcionari državice pretvorili u gljivarnik, sastao se vrh vlastodržaca. Zbog totalne bezbednosti i specijalne prostorije za bahanalije. Daleko od očiju javnosti. Gde se ne mogu prisluškivati mobilni telefoni ni bilo koji drugi uređaji. Tu se vrhovnici osećaju komotno. Opušteno. Raspoloženo. Raspojasano. Slobodno govore šta im na pamet padne. I rade sve što im se prohte. Idalno za ljude bez pameti i mora Elem, društvo rukovodilaca okupilo se na trećem podzemnom spratu. Pod zemljom su kao svoj na svome. Većina u sebi ima nešto pacovsko. Služe ih polugole konobarice i polugoli konobari. Zapravo, najamni seksualni radnici. Pored brda hrane i pića, ima belog praha i plavih tableta. Za svakog ponešto. Za zabavu do zore.
Pre večere i planiranih orgija, najači među njima, po funkciji, obraća im se rečima:
– Draga braćo, pred nama je mnogo posla. Većina vas još nema jahtu i vilu na moru. Računi u bankama su vam, znam, puni. Međutim, mnogima fali neka fabrika. A narod nema razumevanja za naše opravdane apetite. Nešto se uskopistio poput mazge. Njišti i rita se. Traži nekakvu pravdu i ne znam kakva prava.
– Daću ja njima prava! – iznerviran je praškasti nos kome u krilu sedi polugo muškarac. – Da se ja pitam, sve bih ih pohapsio.
– U pravu si, uvaženi kolega akcionaru – povlađuje mu tip crvenog nosa, poznatiji kao mister špricer, kome u krilu sede dve gole devojke. – U aps bandu!
– Mada – javlja se za reč pola lisac, pola ministar, koji umesto štapa nosi dugački pendrek – možda bi bilo delotvornije da ih valjano izbatinamo. Onako kako samo mi umemo.
Prisutni, u znak odobravanja, udaraju nogom o pod.
– U to ime, živeli! – zadovoljno diže čašu glavni.
Naiskap ispijaju piće i razbijaju čaše.
– Moramo predriblati glupi narod! – predlaže frtalj tone zlata težak finansijski makro. – Da smislimo nešto što će građani progutati kao somina.
– A laž, draga braćo, ništa nas ne košta – konstatuje čudno biće uskog rošavog lica i tankog glasa. – Zato idemo napred, brže i bolje, u nove laži!
– E, jesi lud! – veli mu prašaksti nos. – Ali istinu zboriš. Predlažem da sve neistomišljenike proglasimo za neprijatelja.
– Za fašiste ili komuniste? – pita polupijani i poludrogirani ideolog društvanca.
– Od volje nam – upada šef.
– Živeo! – vrišti crvenonosi. – Možemo ih optužiti i za kriminal, to uvek pali. Borba protiv kriminala.
– Svaka ti je, brate, na mestu – oduševljen je glasić hrapavog lica. – Legendo!
– Ovako ćemo – zaključuje šef – Najglasnije građane ćemo prvo prebiti. Onda ih uhapsiti, pa opet izbatinati. One iz opozicije, onu šaku jada, pobićemo bez milosti! I mirna Bačka.
– Nemoj, šefe, k’o boga te molim, nemoj Bačku da kokneš! – poput psa šeni i cvili ćelavi debeljko. – Tamo imam dva salaša, poljoprivredno preduzeće i vetropark.
– Ne budali – odgovara glavni. – To se samo tako kaže. Teritoriju ne diramo, samo narod. Kapiraš?
– A, tako – zadovoljno kevće ćelavko i prestaje da šeni.
Potom je usledilo posluženje. Suvo, kuvano, pečeno. Pa alkohol. Pa belo i plavo. Potom su, prema seksualno orijentaciji, servirani muškarci i žene.
Mića M. Tumarić
Kibic fenster Mića Tumarić
