Neki ljudi su uvek pobednici – čak i kad su naizgled gubitnici; neki ljudi su zauvek gubitnici – čak i kad izgleda da su pobednici. Sve zavisi iz ugla gledanja, gospođo. A vaš ugao je iskrivljen. Vi uvek krenete prerano a stignete prekasno. Oči vam gledaju preko brda, a saplete vas svaka izbočina. Hoćete prečicom tamo gde drugi ne bi ni zaobilazno. Muž vam je bio izgovor za loše postupke, deca su vam bila izgovor za ljubav koju ne posedujete, kuća vam je bila izgovor za smisao života kojem težite ali ga nemate, a sad više tih izgovora nema. Muž vas je napustio, deca su otišla svojim putem, kuća je puna prašine… A vama se, draga gospođo, još uvek čini da imate sve. Opet taj pogled u stranu. Desi vam se i poneki ljubavnik tek da sebi dokažete da ste građevina u čvrstom stanju, iako vam je duša puna paučine. Trebaće vam mnogo napora da pronađete krivce za toliko ruševina. Još se niste dovoljno zbrčkali, još ste dobro „očuvani“, draga gospođo, ali restauracija vam je blizu. Ali, vi vidite samo ono što je daleko. Sreća da vam je ušteđevina velika pa ćete moći da nadoknadite vremensku anomaliju zvanu – starost. Deca će vam pisati izdaleka. Možda će da vam čestitaju rođendan na koji ste i sami zaboravili. A možda će vas ta ista deca podsetiti na njihov rođendan? Pa vi se više i ne sećate kad ste ih rodili, davno je to bilo. Trenutno imate samo jednu dilemu: da li otpustiti ljubavnika ili zadržati komšiju? Preskupo vam je da održavate i jednog i drugog. Koristite jako sunce da se pokažete, da muškarci vide čime raspolažete. Slaba vajda. Na golom telu nema džepova ni štednih knjižica, pa vam se ne vidi koliko ste zgodni. A da se sunčate u stanu od trista kvadrata – ne ide. Nema publike. Vi sada imate svoju odabranu publiku sa istančanim ukusom. Ali, ona je tamo negde, treba okupiti sve te mangupe oko sebe. Pogledajte, gospođo, koliko ima književnika, a baš nijedan nije napisao knjigu po vašem ukusu. A vi ne čitate sve i svašta. Bolje ništa. Dobili ste sve sudske sporove, i sa prvim mužem, i sa drugim mužem, i sa komšijama – šta njima vredi što su pročitali toliko knjiga? Kad ne bude imao ko da vam dohvati papuču, shvatićete o čemu vam pričam. To vam sada izgleda naivno. I ove alapače što vam prave društvo uz jutarnju kaficu nisu vam nešto po volji. Mnogo pričaju, malo kažu. Lepo bi bilo da odete u kafanu, da poručite dupli viski, da se kucnete, ali… E, uvek ima neko „ali“. Nema ko da plati račun, a nije lepo da dama plaća. Tek pristojnosti radi, menjate haljine svaki dan. I to sve one najskuplje. Mali je ovo grad za tako veliku damu. Kad haljine pojedu moljci, pa kroz te rupice počne da curi vaše gospodstvo; pa kad vas uhvati „aristokratska anemija“, a nigde dobrovoljnog davaoca koji bi mogao da vam pomogne; pa kad krenu „emotivni vampiri“ da vam se dive; pa kad vas gospoda, na putu za starački dom, zamole za ples, a vama pukla štikla na poslednjem paru cipela koji imate; pa kad naboranom rukom krenete da upalite kandilo, a ni slavu niste imali vremena da slavite; tek – svetac vam namigne šeretski sa ikone a vi pomislite da ste na pravom putu. I bili ste na pravom putu sve dok vas nisu uhvatili na krivoj nozi – sad vam je krivo i malo i veliko. Kad god ste, gospo draga, izašli na mesečinu bilo je oblačno. Nije to maler, ni zla sreća, samo pogrešan izbor. Nema više stopa ispred vas, nekad ste bar umeli da čitate tragove, pa po njima da se krećete, ali vi ste ih sve gurnuli iza sebe; oni bar sveću imaju, a vi tumarate po mraku. Kad vaša baklja dogori, pa ako jednom izađete iz te pećine, nemojte zaboraviti da izvadite ruke iz nedara, mogao bi neko da pomisli da vam je hladno, pa da krene da vam greje ta hladna nedra. Hladnoća u nedrima je jedini led koji se nikada ne topi. Niste slušali govore, ni urlike, a sad biste dali pola carstva za jedan šapat. Birali ste najskuplja jela, sad vam i crvi u jabuci prijaju. Šta se to promenilo, gospođo? Zar samo to što svet gledate iza rešetaka? Ne očajavajte! Kad čovek stane ispred kaveza sa majmunom, nikad se ne zna ko je od njih dvojice na slobodi. Svako je u svom zatvoru, svako živi sa svojim pacovima i bubašvabama, svako grize svoju crvljivu jabuku, svako viri kroz rupicu na zidu, svako gleda na sat kad će ručak, svako osluškuje zvuke i čeka da dođu po nas, svako je ubeđen da je nevin, i baš ta nevinost vodi nas u ropstvo – duhovno ili materijalno.
Zbogom, gospođo!
