Ti si...
srce moje olovke...
i plaviš moje pesme!
I zeleniš moje zenice!
Crtaš mi osmeh
i leptire u stomaku...
Golicaš dlan
i ostavljaš
trag po koži...
Žacneš... nekad...
Posle poljubiš...
I prođe...
Posvećeno svima koji su, iz raznih razloga, na kratno ili za trajno, morali da napuste svoje domove
~*~
Taj pramen kuća:
jedva vidljiva
raspršina
na geografskoj karti
neizbrisivi...
Odjednom postade malen svet,
u grudima – fenjerčić svica…
žuljaju cipele trideset pet
na haljini nemira i snohvatica...
Žuljaju me šnale u plavoj kosi,
čudne misli što glavom jezde
i...
Ne diraj mi snove,
oni su samo moji,
mirni kao glas žudnjom nadražen,
najdražim usnama opijen,
topao, sočan kao pčelinji nektar,
hladan kao jesenja kiša što sipa,
i postojiš u...
