Nemam dve ruke
Ni samo deset prstiju...
Više ih brojim...
Odelo za sebe ne mogu da skrojim
Niti da hodam kao sav normalan svet...
Imam i krila...
Gledaju me ljudi...
Stvoriću te ponovo
iz obmana i laži.
Iz svakog onog gotovo,
od uzdaha i draži.
Izdiću te ponovo
iz pepela, duše zgarišta.
Izliću srce u olovo
i ne pitati ništa.
Isplešću te...
Reči –
rove po duši,
svađaju se, miluju,
kikoću i plaču,
u družine slažu.
Zamišljene –
stežu noževe
u plišane
crne rukavice.
Nasmejane –
lete i sviju
sunce i ptice
u belu svilu.
Uliju se u kovčeg...
Ogoljena do kostiju
zaključavam noć
dozivam bića
iz dalekih uglova vasione
da usnule budim
***
s Pticama sam
u krvnom srodstvu
nebo je načičkano
potomcima mojim
nevidljivo vidim
zavirujem u beskraj
( tajna je u očima)
***
nedelju...
Živećemo od
uspomena,
mirisa,
sećanja na dodir.
Živećemo od poljubaca,
onih duboko upijenih,
onih sa rastanaka,
koji su najviše boleli.
Živećemo od snova.
Na tebe,
na mene,
na nas.
Živećemo od jedvačekanja
na sutra,
na sledeću sedmicu i
sledeći...
Kad deda sluša vesti,
O tome trebaju novine pisati,
Svi tada prestajemo jesti,
Svi prestajemo disati.
Niko ne sme zucnuti.
Niko ne sme štucnuti.
Niko, baš niko, ni reč
prozboriti,
Jer deda...
Neka mi bude oprošteno,
svoje pozadinske podvige stavljam u sopstvene spoznaje,
u nedostatku boljeg, oskudno titulišem kosmopolitom.
Napredovanje merim umetnošću, otpor cveta u potaji,
unutarnja emigracija, mali format...
Kad zagrmi noć u meni,
usne od kukolja gorke,
ruke od čičaka bolne,
potečem u snoviđenje.
Kao zmijski car vijugam
u košuljici zvezdanoj,
plamenu snagu trošim
da se ne skamenim.
Zagrlim stablo...
