Davno si mi rekao, zamršen je put do srca,
Samo nađi odaju u kojoj moje kuca,
Do prolaza tajnog čekam te na straži,
Samo pusti korak, odmah me potrazi,
U tim sam hodnicima duše izgubila sebe,
Tražeći večno svaki deo tebe,
Lutajući sklapala mozaike nade,
Moleći Boga za bar malo pravde,
I dok godinama unazad jedno drugom sudimo,
U istom se lavirintu budimo,
Bez prava na sreću, večno lutajući,
Sa osmehom na licu, tebi putujući,
Sad tražim izlaz, večno zarobljena,
Ovih sam odaja rob, u njima porobljena,
Bez prava na sreću, takvi smo postali,
Da jedno smo drugog uvek željni ostali,
U toj neprohodnoj tmini, tračak svetla je nada;
Tvoj svet je udaljeni horizont, ovde zima vlada,
Zaledjena u vremenu, sve kao da stalo je,
Snaga me izdaje, bez tebe teško je,
I dok godinama unazad jedno drugom sudimo,
U istom se lavirintu budimo,
Bez prava na sreću, večno lutajući,
Sa osmehom na licu, tebi putujući.
