Sanjam jednu ženu
skoro život ceo…
za ćutljive šetnje u smiraje dana,
pitomom planinom,
kraj nemirne reke,
vragolaste prste u šaci joj grejem,
i korake pratim graciozne, meke.
Kada nas savlada blažena tišina,
koja glasno kaže na hiljade reči,
pa duboko prodre, nadje put do srca,
tako ja razmišljam i sanjam o sreći.
Ja znam da postoji,ali ne znam gde je…
Svaku koju sretnem pogledam duboko.
Uplašim se da sam okrenuo glavu,
a ona tad prošla, izdalo me oko.
Osećaj me ne izdaje,
odustati neću,
oko može bit’ varljivo,
nije mi promakla.
Ja je tražim srcem celim
koje nikad ne zaspiva,
da je sretoh a ne videh,
ona bi ga takla.
Ne prestajem da je čekam,
svaki dan je mogu sresti,
još nadu ne gubim.
Ma i da je na kraj sveta,
osetiće, pa će doći meni,
da je ljubim.
