Predstavljala sam joj osveženje na društvenom planu, jer je izbegavala da se druži sa ljudima iz ex Yu republika. Mnogo joj je nedostajao maternji jezik. Osim što smo imale neicrpne teme za razgovor, imala sam to, nešto, što joj je falilo u tuđini.
Osmeh.
Zvala me je Karolina koja se smije.
„Ovdje se niko ne smije. Svi su mrtvi ozbiljni. Odvratno su bogati,zatvoreni u sebe i samo misle na posao i pare.“ Tako je govorila Mira iz Banja Luke, Karolini iz Niša, na obali prelepog jezera Como, u podnožiju Dolomita.
Jednom smo šetajući prema jezeru, srele njenog komšiju i poznanika, Italijana, redovnog profesora uglednog univerziteta Bocconi, u Milanu.
Koračao je lagano, bez snage da pusti korak, povijenih ramena, pognute glave, sa torbom u ruci, koja mu se skoro vukla po asfaltu.
Upravo je sišao sa voza iz Milana.Vraćao se kući. Mira je uzviknula, njegovo ime, pa se zamišljeni čovek prepao.
„O gospođo Mirjana. To ste Vi! Dobro veče“
„Buona sera professore. Šta ste se snuždili? Ko je umro?“
„Umoran sam, vraćam se s posla. Naporan dan.“
Videlo se da mu nije do ispraznih razgovora. Već sam bila spremna da produžim dalje, kad ga je Mira, krupna i visoka žena, uhvatila za ramena, i svojski prodrmusala, kritikujući ga:
„Dajte profesore, nasmijte se malo! Glavu gore!
Čovek je preneraženo gledao. Nije znao šta ga je snašlo. Izmigoljio se,onako sitan iz njenog zagrljaja i pobegao uz pozdrav :
„Ci vediamo!“(Vidimo se!)
„Hajd’ u zdravlju profesore! Vidiš, o tome ti pričam. Njegovi su bogati, plata mu je visoka, neoženjen, nema dece, nema nekih briga, a jesi li ga videla?“
„Što si mu ono uradila?“
„Prodrmala sam ga malo, draga ti.. Da dođe sebi. Neka pogleda na život oko sebe.“
„Lepo je ovde Miro. Turističko mesto, jezero,planine, čempresi, oleandri“,govorim zadivljena, kao novajlija, turista.
„To kažu i moji kad dođu iz Bosne. Meni uopšte nije lepo! Oni nas tretiraju kao građane drugog reda.
Sačuvaj me Bože i od zemljaka.Nemaš sa kim progovorit i nasmijat se ko čovjek. Ne mogu se ni vratiti natrag. Kćer moja, slabo govori srpski jezik. Ovdje je njen život. Sve bih ja ovo zapalila, popela se na vrh brda, i gledala kako gori!“
Bilo je nekog čudesnog sjaja u njenim očima dok je izgovarala ove buntovne reči.
Nije pustila suzu,već je nastavila da zbija šale. Jedini antidepresiv koji ne ide na recept. Bez nus pojava i kontraindikacija.
U Italiji, te 2005. godine, svaki šesti stanovnik bio je na anksioliticima i antidepresivima.
Nikada neću zaboraviti reči jednog lekara koji je sa podsmehom govorio o depresiji:
„Niente di particolare. Curatela. Passa.“( Ništa posebno. Lečite je. Prolazi.)
Miri u inostranstvu, najviše nedostaje ljudski osmeh.
Srbija danas, u tom smislu, ne zaostaje za Evropom. Globalna depresija, krade nam osmeh sa lica.
