Ti meni zameraš što sve nazivam
imenom pravim.
U lice ti kažem to što mislim,
kako vidim, sve što mi je na duši.
Da li te moja otvorenost guši?
Pre bih rekla plaši….
Znaš, kad čovek promaši
one bitne stvari,
kada mu promiču…
Imaš li ti samo svoju priču?
Dal’ si sebi bitan?
Šta drugima značiš?
Da li zlo prizivaš?
Il’ sreću privlačiš?
Ume li neko
toplo da te gleda?
Laku noć poželi,
priče pripoveda.
Uteši te nežno
kada ruku spusti,
na tvoje rame,
sasvim te opusti!
Da ti onu nadu
koju zadnju gubiš.
Umeš li svog Andjela
iskreno da ljubis?
Što me gledaš mrko?
Pitanja su teška.
Ti nikad ne grešiš?
Da nisi ti greška?
Opet mudro ćutiš.
Reč ne progovaraš.
Misliš da uživam?
Ne, ljuto se varaš!
Ja ne držim govor,
moram da ti kažem
sve ono što mislim,
ne brini, ne lažem.
To je mnogo skupo
i krade nam vreme.
Imala bih druge
vrlo bitne teme.
Želim smeh i bliskost,
da ne pričam sama.
Razgovor mi treba!
Kakva monodrama…
