Želim ti odavno nešto reći..
Čekam pogodan trenutak,
zgodnu priliku.
Treba mi vreme,
jer rečenica može postati pesma,
pesma priča,priča beseda,
beseda monolog.
Treba mi atmosfera.
Najbolje u sumrak,
kao prigušeno svetlo
na pozornici života,
gde bih pred tobom stala
u punom sjaju,
i potpuno oslobodjena
malogradjanskog ustezanja,
razgolićene duše,
priznala da te volim kao život.
Zovi me Metamorfozis.
Jedini imaš pravo
da me nazivaš rečima
koje ti naidju prve,
a uvek jedine prave.
Ti razgovetno kažeš
toliko mnogo,
ne upotrebivši nijednu reč.
Jednom ću oprostiti sebi
što si me našao skvrčenu
u ljušturi lošeg iskustva,
koje je od mene načinilo
spartanskog vojnika,
koji sa štitom ili na njemu
bez kompromisa vodi
svoju borbu.
Grešno hraneći sujetu,
sa usadjenim dostojanstvom,
odbacuje priliku da pripada
ikom osim sebi,
ne mareći za kolateralne
posledice stečenog kukavičluka.
Kada sam ti dobrovoljno
predala svoj štit i spustila koplje
pred tobom je stajala
Metamorfozis.
Karolina Ćojbašić: Metamorfozis
