Kada je Sunce rodilo Mesec,
sudarom dveju kometa,
zasija kao fenjer na nebu,
zasvetli cela planeta.
Mesec je tako ushićen bio,
osvetljavao Zemlju po tmuši,
posmatrao parove kako se grle,
nad’o se srodnoj duši.
Sunce ga ostavlja samog noću,
nikad ga nije dodirnulo.
Ono je dovoljno samo sebi,
zvezde je sa neba skinulo.
„Meseče, ti, koji izranjaš iz tame,
evo ti zvezde, da ne budeš sam.
Nemam vremena da pričam sa njima,
ja na planeti stvaram dan!
Kad zadjem na drugu stranu sveta,
bićeš u društvu zvezdanom,
zvezde, te sjajne namiguše,
posuće te zlatnom prašinom.
Medju njima postoji jedna,
najsjajnija od svih zvezdica.
Pazi! Mogao bi se zaljubiti,
njeno je ime Danica.“
Izadje Mesec pun, neveseo,
bezvoljno krenu nebom da jezdi,
najednom prepozna dušu srodnu,
pohita svojoj Danici zvezdi.
Rodi se ljubav na prvi odsjaj,
kad je bled Mesec ugled’o Danicu,
ona zatrepta, obasja ga celog,
vrati mu boju i rumen na licu.
I tako je nastala ljubav večna.
Sunce je svedok i kum jedini.
Kada se sretnu dve duše srodne,
niko ne razdvoji što Nebo sjedini.
